ВЕОМА су ретки у нашој средини људи који се од осталих разликују својим изузетним знањем, креативношћу, доследним потврђивањем људских врлина, интелектуалним поштењем и духовном честитошћу. Такав је био академик Владета Јеротић (1924-2018). Никоме није судио, свакога је разумео, свакога је прихватао и свакоме је дао шансу.

Рођен је 2. августа 1924. године у Београду, где је завршио гимназију и медицински факултет. Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и Француској психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице "Др Драгиша Мишовић", а као професор по позиву предавао је пастирску психологију и медицину на Теолошком факултету у Београду.

Прочитајте још - САХРАЊЕН ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Умом и срцем ушао у све тајне животе и света (ФОТО)

- До почетка пубертета, био сам живахан, немиран и непослушан дечак, који се бунио, подједнако, против претеране осећајности мајке, која ме је тако везивала за себе, и против опсесивне принципијелности оца, кога сам и поштовао и волео, али га се и бојао - писао је о себи Јеротић. - Ваљда због тога нисам волео да будем дуго у кући, а како сам био друштвен и разговоран, волели су ме другови из суседства и разреда, па сам с њима проводио доста слободног времена на улици. Рано сам заволео биоскопе и спорт. Играо сам у гимназијском фудбалском тиму левог халфа, јер сам пуцао само левом ногом, иако нисам био левоног. Још боље сам трчао на сто метара, скакао удаљ и троскок.

Адолесцентско доба значило је за Јеротића потпун преокрет - у мишљењу осећању, понашању. Од екстравертног, живог и немирног дечака, кога су у два маха хтели да истерају из гимназије, из њега се ишчаурио, на прилично изненађење и родитеља и родбине, интровертан "мислилац" који се одлучивао само између два факултета: теолошког и филозофског. Међутим, кад се његов друг нагло разболео од шизофреније, чврсто је решио да упише медицину и специјализира психијатрију.

- Веровао сам онда да ћу разрешити тајну шизофреније и као психијатар-психотерапеут помоћи свим другим шизофреним несрећницима, када ништа нисам могао да урадим да спасем мога друга Димитрија - написао је Јеротић.

Тада је почео и да пише. Писао је песме, приче, започео је и два романа, а у дневнику, који је водио до четрдесете године, налазио је, како је говорио, велику утеху и радост.

Прочитајте још - БРИЖНИ ВИДАР СРПСКИХ ДУША: Преминуо Владета Јеротић

- Уобличавао сам своја скривена и тамна осећања преводећи их у слова дневника, тесао сам реченице и не слутећи да ћу једном почети да се бавим озбиљније књижевношћу и књижевном критиком - објаснио је. - Неке од песама које сам написао после Другог светског рата објавио сам у тадашњем књижевном часопису "Сведочанства" и доживео оштру, а за оно време и опасну критику, ни од кога мање, него од Оскара Давича. Он је, том приликом, напао још неколико песника који су се појавили у истом часопису као - "декадентне песнике". Не мислим да је Давичова критика била разлог што сам писао све мање песама, већ је разлог био у мојој већој наклоности према прозном казивању себе.

СТУДИЈЕ МЕДИЦИНЕ

ЈЕРОТИЋ је уочи ослобођења Београда волонтирао на хируршком одељењу Опште државне болнице. Мобилисан је, с тим да остане на хируршком одељењу као болничар док не заврши санитетски курс инфективних болести, а онда је требало да буде послат у Босну, на сузбијање тифуса.

- Курс сам, збиља, завршио, али нисам никад послат у Босну - написао је Јеротић. - Решио сам да специјализирам неуропсихијатрију, али то пред мојим шефовима нисам говорио.

(У недељу: Одбојност према политици)


Фото Задужбина Владете Јеротића