УНИВЕРЗИТЕТ уметности недавно је (на предлог ФДУ), први пут у историји овог факултета, доделио два почасна доктората: редитељу Душану Макавејеву и сценографу Миодрагу Табачком, дугогодишњим професорима и врсним педагозима.

Миодраг Табачки је током изузетно богате каријере урадио више од четири стотине сценографија, стотинак костимографија, а од 1977. године, вођени његовим знањем и искуством, образовали су се готово сви наши редитељи - четрдесет генерација ФДУ. Али, ни то није све. Пре него што је завршио Академију за примењене уметности, дипломирао је на Архитектонском факултету. У међувремену је стизао да “потпише” многе важне представе у историји нашег театра, па и да открива тајне заната као гостујући професор на угледним светским универзитетима. Уосталом, он је наш једини стваралац који има своју јединицу у Светској енциклопедији уметности спектакла друге половине 20. века...

* Ипак, кажете да је сценографија као дисциплина угрожена не само код нас него и у целом свету?

- Иако је стара колико и позориште, изгледа да је остала потпуно непозната. Чак је у почетку није препознавао ни интернет, па кад бисте укуцали “сценографија”, излазила би “стенографија”... А она је апсолутно, као простор сценског дешавања, најгабаритнији, најзахтевнији и, самим тим, најскупљи део позоришног чина. То што кошта, разлог је што се трудимо или да је смањимо, или чак елиминишемо. С друге стране, сензибилитет гледалишта омогућује да захваљујући говорној радњи поверујемо глумцима и замислимо шуму у којој се радња дешава, чак ако на позорници нема ни једног јединог стабла. У том случају се ради о “наративној” сценографији. Када је реч о простору представе који треба да дочара одређену атмосферу, ту је ствар још лакша: осим што ће публика веровати радњи уверљивих глумаца, помоћи ће јој светло, музичка пратња...

* Када је сценографија апсолутно неопходна?

- Она не мора бити ни велика, ни скупа, ни компликована. Довољно је да буде тачна, што је најтеже постићи. Уз бројне велике и гламурозне сценографије које сам урадио, не могу а да не поменем да су једнако деловале и биле успешне оне које су чинила, буквално, три зида или тек неколико реквизита.

* У нашем уметничком свету ваше сценографије важе за најраскошније и најскупље?

- Морам признати да сам ја на сцени велика варалица. Мислим да је квалитет сценског уметника у томе да оствари утисак који не мора да одговара суштини приказаног. Довијао сам се користећи најразличитије материјале. Примера ради, цели декор Маснеовог “Вертера” у Народном позоришту у Београду урађен је од рециклиране топљене пластике.

АРГЕНТИНСКИ ТАНГО * ВАША велика љубав и хоби је аргентински танго, с којим такође путујете по свету? - Управо сам се вратио из Истре, где сам био на Поречком танго фестивалу, који је окупио плесне парове из Европе и целог света. Иначе, десет година се бавим овом игром, у којој сам пронашао велико задовољство. Иако сам класични танго плесао од мале матуре, аргентински сам сасвим случајно упознао на отварању једне београдске изложбе. Био сам и на фестивалима у Буенос Ајресу, Палерму, Барселони, Италији, Немачкој, окружењу. Немам сталну партнерку, то вам је ко шта “нахвата”.

* Публици се понекад отме уздах када се подигне завеса и на сцени угледа маштовиту, моћну сценографију. С којом представом се то вама десило?

- Готово сва извођења “Кармине Буране” у сарајевском Народном позоришту почињала су аплаузом, чак и кад су била на отвореном, у Дубровнику или Израелу, где феномен отварања завесе није био фактор изненађења. Декор је била слика - костим, односно платно које је прекривало позорницу и извођаче, са апликацијама на текстилу из којег су вириле главе хора.

Прочитајте још: Први почасни доктори Макавејев и Табачки

* Да ли су дигитализација и могућност пројектовања замишљенесценографије” угрозиле ону праву?

- Лично, готово да никада нисам користио пројекцију у позоришту, а поготово не 3Д анимацију. Још увек нисам преболео ону која се мимо моје воље користила у Вагнеровом “Тристану и Изолди” у Софијској опери пре три године, иако ју је публика волела. Мислим да за дела класичне драматургије дигиталне технике нису одговарајуће. Но, ако се деси да ми се понуди неки материјал за који сматрам да је могуће да се ради дигитално, радо ћу се у томе окушати.

* Куриозитет је да сте 1977. године у сваком београдском позоришту имали бар по једну премијеру, за разлику од данашњег времена?

- Последња представа коју сам радио у Београду била је пре четири године (“Уносно место” у ЈДП), а последња велика и захтевна сценографија пре чак десет - “Фигарова женидба и развод” у Народном позоришту. Али, после тога сам радио у Диселдорфу, Софији, Загребу...


Прочитајте још: ПРЕМИЈЕРА НА ФАКУЛТЕТУ ДРАМСКИХ УМЕТНОСТИ: Бјелац у студентском хорору (ФОТО)

* Осим у Београду, од 1999. године почели сте да предајете на многим факултетима у свету?

- Најпре сам отишао на Цетиње, где је те године основана катедра за позоришну режију. У исто време почео сам са предавањима на неколико америчких универзитета и закључно са 2013. обишао десетак факултета. Иначе, те 1999. године на Прашком квадријеналу, највећој манифестацији сценографије и костимографије у свету, имао сам самосталну изложбу на којој сам приказао неке радове у специфичним сценским условима. После тога су ме колеге из САД позвале на гостовања широм те велике земље.

* Зашто редитељи све чешће преузимају и улогу сценографа у својим представама?

- Готово сви данас активни редитељи били су моји студенти, и ја стрепим од помисли да је на њихово бављење сценографијом утицао мој рад са њима. Ако јесте, ја сам као предавач поносан. А као колега дубоко повређен...

* Губи ли позориште том врстом импровизације?

- На моју велику жалост, ова професија нема теоретичаре, историчаре, а ни критичаре. Веома бих волео када би компетентна особа мени, а и осталим гледаоцима, анализирала и образложила учествовање редитеља као сценографа. У представи са реализованим декором врло тешко ми је да препознам шта је део редитељског, а шта део сценографског задатка.

* За утисак луксуза на сцени није увек нужно имати пуно новца?

- Једно је ствар заната. Професионалац тачно зна шта гледалац може да види и препозна, а шта му се због удаљености сцене и светла може “подвалити”. Друго, а много значајније, јесте избор и решење простора који се приказује. Балска сала је сигурно ефектнија од гимнастичке свлачионице, на пример. Веома разликујем сценско од приватног, премда ни на једном од та два плана не дозвољавам да будем преварен. Иначе, за позорницу, а и мене лично, добра копија важи исто као оригинал. У животу сам се најео торти које су биле са маргарином, а платио сам их као да су с путером. Пристајао сам на то.

СОФИЈА И САРАЈЕВО

* КАКВИ су вам планови?

- Хватам залет за реализацију мјузикла “Фантом из Опере” који треба да радим у Музичком позоришту у Софији, а са сарајевским Народним позориштем “организујем” свој календар, где припремам балет “Оковани Прометеј”.