Не живети у лажи

Александру Солжењицину без икакве сумње - и мимо великог јубилеја - припада место у самом врху руског интелектуалног живота. Иако се тумачења његове улоге у последње време помало разилазе - као да је приближавање јубилеја узбуркало ионако немирне духове - његово грандиозно књижевно дело управо због тога могло би да обједини најразличитије руске снаге, од прозападних до отаџбинских.

Александар Дугин, вероватно најутицајнији идеолог конзервативне Русије, изнео је најоштрију критику: "Нема сумње, Солжењицин је веома волео руски народ. Реално, он јесте био руски патриота, али шта је ту зачуђујуће? Да је човек коме је љубав према руском народу била животни програм, том истом народу нанео колосалну штету, и пружио шансу руским непријатељима, у време Хладног рата, да читав совјетски период дискредитују и сруше. Ја сам био противник совјетског система, али ствар је у томе да је оно што је Солжењицин писао, било истинито или веома претерано, суштински послужило као оружје идеолошке борбе против његовог народа. И зато је Солжењицин трагична фигура. Својим деловањем, он је објективно помагао онима који су рушили совјетску државу, у којој је руски народ био субјект, какав-такав."

За разлику од Дугина, Захар Прилепин сматра да је Солжењицин неодвојиви део најбоље руске друштвене и књижевне традиције. "Он је у себи имао нешто и од Пугачова и од Херцена, и од Авакума и од Радишчева - пламени дух, неукротивост, упорност, самоувереност. Што више време пролази, то ћемо боље разумети да је његово име камен темељац у тврђави наше словесности и нашег националног духа." Прилепин се посебно осврће на значај Солжењицинових порука с обзиром на данашња геополитичка збивања. "Солжењицин је био најпознатији руски писац друге половине 20. века - данас не би било могуће прећутати његове речи. Шкрипећи зубима, западна јавност и медији морали би да га цитирају. Срећом, он је успео да каже много о ономе што се данас дешава."

На ове комплименте са левице стигао је одговор са врха либералне интелектуалне пирамиде. Дмитриј Биков примећује да Прилепин поводом Солжењицина свесно или несвесно обавља посао умерене ревизије руског национализма, који је у својој државној верзији недаровит и штетан, а на тврдњу да је Солжењицин безусловно војник, конзервативац и традиционалиста, Биков узвраћа: "Традиционалиста? Да, али он је у књижевности модерниста, директан ученик Цветајеве и Замјатина, творац новог типа епопеје, много радикалнији новатор него Дос Пасос, с којим га вечито пореде. Конзервативци - то су они за које је чак и Столипин превише радикалан, а Солжењицин је жестоки присталица Столипина. Ратник? Да, али зар је Солжењицин спољну опасност сматрао главном? Он је пре свега оријентисан на борбу са страхом и ропством. По Солжењицину, наш главни ослонац не треба да буду слепа вера, жртвеност и фанатизам, него осећај личног достојанства, толико својствен његовим главним јунацима."

Велики писац са породицом,фото документација Борба

Чињеница је да су се Солжењицинове идеје с временом мењале ("Солжењицин еволуира, и не обавезно у правцу неба", писао је Андреј Сињавски, истакнути истраживач фолклора, један од твораца нове националне митологије). По општем мишљењу, ипак, Солжењицин је у руској култури можда најубедљивија реинкарнација Достојевског: паралеле између двојице брадатих романописаца веома су упадљиве. Обојицу су открили уредници два прогресивна часописа, обојица су робијала и оставила велике књижевне споменике тог искуства. Људмила Сараскина, биограф оба генија, приметила је да у "Црвеном точку" делују одрасли дечаци Достојевског. Ако томе додамо и посебан интерес за јеврејско питање, рано бунтовништво и позни конзервативизам, њихово типолошко сродство сасвим је очигледно. И што је најважније, попут Достојевског, Солжењицин није драгоцен као идеолог, него као велики истраживач понора руске душе, као образац руског човека, неустрашивог у самоанализи и пристрасног у оценама. Бити Рус - то уопште не значи бити конзервативан и традиционалан, него то значи бити истинољубив, храбар, слободан, суверен...

Павел Басински помирљиво констатује да Солжењицин није никаква догма, него велики писац који је обичне људске речи распоређивао тако да су оне рађале неке огромне смислове. Отварале и затварале читаве историјске теме. "Не живети у лажи" - две речи плус једна речца и један предлог, али та синтагма је одредила и дала име читавом једном слоју руске менталности на извесној етапи њеног постојања! Уосталом, зашто само на једној етапи? То и данас има огроман смисао. Наравно, није све што је Александар Солжењицин написао данас актуелно. Али у коначном исходу, задатак писца није да нам испоставља тачне прогнозе и пророчанства, мада и тога има код Солжењицина. Његов задатак скоро да звучи смешно: тачно распоредити обичне људске речи. И Солжењицин је то учинио, можда као нико у 20. веку.

фото документација Борба

ПОРУКА СРБИМА НА КИМ

У фебруару 2008. године Солжењицин се, преко "Вечерњих новости", обратио писмом Србима на Косову и Метохији, у којем их позива да остану на својим огњиштима. Ову поруку нашем листу предала је његова суруга Наталија. Аутор "Архипелага Гулаг" је тада написао: "Србима који остају да живе на неправедно отцепљеној историјској земљи, покрајини Косово: У недавним тешким годинама ви сте већ претрпели разарање и уништавање православних храмова и паљење српских школа и директно насиље са убијањем. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих." (Б. В.)