ДОБРИЛО Ненадић је остао веран завичају. Мајстор приповедања, чији роман "Доротеј" спада у најтиражнија дела српске књижевности, животни век је посветио писању и агрономији. Један од твораца ариљског привредног бума, мало је познато да је он, заједно са групом колега, допринео да његов родни крај у свету постане познат по гајењу малина. У својим романима, обухватио је неке од најдраматичнијих догађаја из наше историје, али и ово наше време.

Разговарамо са Ненадићем у његовом, увек отвореном, домаћинском дому у Ариљу, где живи са супругом Петканом.

- Од кад сам научио прва слова, стално сам нешто шкрабао - говори нам.

- Постоји нагон који човека тера да се бави неким послом. Писао бих читавог живота и да ми никад нико није ништа објавио.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Dobrilo Nenadić: Posle svih muka, Srbi mogu da odahnu

- Ко је знао шта ти пишеш?! Нисмо ти ни мајка, ни ја знале - духовитом упадицом укључила се у разговор супруга Петкана.

- Писао је, али нисмо имали појма шта. И када смо били момак и девојка, крио је то као змија ноге.

Ненадић је ушетао у књижевност у четвртој деценији живота. "Доротеј", који је изабран за објављивање на конкурсу "Народне књиге", БИГЗ-а и "Рада", 1977. године, био је те године најчитанија књига, а нашао се и на филмском платну и позоришним даскама.

- Да није било Данила Киша, "Доротеј" никад не би био објављен - каже нам. - Две године раније послао сам рукопис београдској "Просвети", али га уредништво није прихватило. Одбили су га Светлана Велмар Јанковић и Момчило Миланков.


Супруга Петкана и Добрило у својој кући у Ариљу


Уредништво "Просвете" је са опрезношћу пришло Ненадићевом рукопису због теме, у тим временима идеолошки маркиране - српски средњи век није било честа инспирација домаћим писцима, а можда је у њему препознало скривену критику савременог друштва. Међутим, игром случаја, Киш је био у жирију конкурса, када је почео полемички рат и напади против њега, у којима су најгласнији били Драган М. Јеремић, Миодраг Булатовић и Бранимир Шћепановић.

- Киш је тражио неког анонимног типа који би могао да "стави у џеп" његове супарнике - сећа се Ненадић. - И они су конкурисали, Булатовић са романом "Рат је био бољи", а Брана са књигом "Смрт господина Голуже". Борислав Пекић је конкурисао са "Како упокојити вампира" а Славко Лебедински са "Касним орасима". Била је понуђена велика награда, коју је добио Пекић.


Добрило Ненадић из времена док болест није узела маха


Те године, међутим, "Доротеј" је дочекан као лепо изненађење у српској књижевности. Потекао од до тада потпуно анонимног човека, постао је апсолутни хит у читаности.

- Невероватно - смешка се Ненадић. - Победио сам све те велике писце чије су књиге преведене на много језика. Неки анонимац успео је да се убаци међу водеће писце и добије награду Народне библиотеке. Кренула је хајка на мене. Тај свет не воли уљезе. Вук Крњевић је објавио уништавајућу критику у "Политици". Иначе, и он је био један од чланова редакције "Просвете". "Доротеј" је на неки начин црквена, православна прича, а то онда није било у моди. Све су радили да спрече да добијем "Нинову награду". Те године награду је добио Петко Војник Пучар за роман "Дом све даљи". Ко се још сећа Петка Пучара?!

Ненадић је, међутим, убрзо сам себи направио проблем.


Награда "Меша Селимовић"


- Десило се да су ми дали општинско признање за дан ослобођења Ариља, а онда се појавио мој други роман, "Киша" - каже нам. - Локални политичари су се препознали, а ја сам по казни послом премештен из Ариља у село Латвицу. Размишљали су да ли да направе хајку, али пошто сам дете палог борца, другови мог оца су рекли: "Пусти будалу, боље да га пошаљемо у село. Ваљда ће се одвићи од пискарања."

Уз приговоре да је многе виђене људе овога места оклеветао и наружио прикачили су му да је "књига опака и штетна, јер исмева другове руководиоце"... Тада се за много безазленије ствари летовало у Падинској Скели, па је Ненадић за сваки случај спаковао ранац са ћебетом, вуненим чарапама, дебелом кошуљом, вуненим џемпером и неколико дугачких гаћа.

- Протеран сам и захваљујући томе Ариље је постало малинарски крај - каже он. - Следећих 15 година провео сам у Земљорадничкој задрузи "Латвица". Устајао сам сваког јутра тачно у петнаест до пет и није ми било тешко. Напротив. Тамо смо успоставили ариљски метод гајења малине помоћу кога су остварени светски рекорди у приносима.

- Добрило је осмислио не само метод, већ и читав систем и организацију узгајања. Али, све је то прећутано - наставља његова супруга.

- Највећа иновација била је то што нисмо радили на легалан начин, јер се само из сертификованих расадника могу узимати саднице - додаје Ненадић. - Ми смо, међутим, направили систем да сељаци узимају саднице једни од других. Кренуло је невероватном брзином да се развија.

Да би малину на велика врата увео у ариљски крај, Ненадић се служио и лукавством.

Ненадић прича да је идући по селу, уочио неку младу жену и наговорио је да посади пет ари малина. Када је продала малину и купила "смедеревац", позове своје прије да га виде. Били су сиротиња.

НИСАМ БАРАБА ПОЉОПРИВРЕДНИ факултет у Земуну, Ненадић је завршио за непуне четири године, са десетком на дипломском раду. - Понудили су ми да останем, нисам прихватио - каже нам. - Једна мала земљорадничка задруга ме је стипендирала и вратио сам се у Ариље. Нисам хтео да почињем каријеру као бараба, да помогнем свом крају ако ишта могу. Да радим посао за који сам се школовао међу људима који су ме школовали.

"Како си узела шпорет на дрва?", питале су је. "Преко задруге, продавала малину." "И од тога си набавила шпорет?" "Јесам". Њене прије се врате кућама и нападну своје мужеве: "Боље да сам појела оно што се не једе, него што сам ишла да гледам шпорет. Ја теби кажем, ајде и ти узми ту малину, а ти мени, нисам луд да садим трње око куће, мој отац крчио трње, а ја сад да га садим."

- Женско је, међутим, женско. Кад почне да кљуца у главу, има да пробије лобању док не истера своје. И тако је малина почела да кружи. Да није било жена, ништа не бих могао да урадим - објашњава наш саговорник.

Ненадић не дозвољава да га омете ни реума, због које се тешко креће, неуморан је за најразличитије приче. "Нинова награда" је за њега једна од непријатних епизода.

- Не сећам се колико пута сам био кандидат за "Нинову награду", али никад нису хтели да ми је дају - прича нам. - Нисам само ја трчао тај "ниновски маратон". Трчао је и Момо Капор. Њега помињем зато што смо нас четворица: Ћосић, Пекић, Капор и ја по броју објављених романа на врху. Не знам поредак, али ту је то негде. Добрица и Бора су своје "ниновке" освојили, Момо и ја смо трчкарали без везе. Момо је оставио кашику, ја сам остао али сам пао на штап, једва корачам, а камоли да трчим.

Ненадић због овог признања више не воли реч роман:

- Не волим, зато што постоји роман "Семољ гора". Какав је то роман, о чему се ту ради?! О списку неких брда. Објавићу таблицу вина и ракије као роман. Миро Вуксановић не само што доби "Нинову награду", већ постаде и академик.

- А, ти не постаде ништа. Ни за малину - "боцка" га Петкана.

- Немој да ме тутакаш против моје државе - шали се. - Чега сам се год дохватио, имао сам успеха. Могао сам да се потрудим и да одем негде где се боље и удобније живи. Али, нисам. Створио сам поприличан опус и поносим се с тим. Створио сам и леп углед у својој воћарској струци.

ПРОДАО 300.000 КЊИГА

НЕНАДИЋ је два пута у књижевној каријери доживео да његови романи буду проглашени за најчитанију књигу - "Доротеј", па "Деспот и жртва", за који је добио и награду "Меша Селимовић". Добио је и "Просветину" награду, "Бору Станковића", "Светозара Ћоровића", "Златни бестселер", "Рачанску повељу". Романи - "Доротеј", "Деспот и жртва", "Роман о Обилићу", "Сабља грофа Вронског", "Киша", "Врева", "Статист", "Време кокошки"... - продати су до сада у више од 300.000 примерака, од тога 50.000 у Русији ("Доротеј"). Својим новцем финансирао је превод "Доротеја" на енглески језик - решио је и то да проба. Овај роман преведен је и на шпански, а ових дана и на немачки језик.

ПРИЧА О СТАРИЦИ

ИАКО гази осму деценију, Ненадић још није спустио своје перо.

- Пишем нови роман о старици, која живи негде у забити у западној Србији - каже Ненадић. - Село које је имало неколико стотина житеља свело се на десетак становника. То није "фенси" тема, али живот сам провео идући по селима и видео стотине сличних судбина, па сам помислио да треба да се чује и глас тих људи.