ДУХОВИТЕ досетке из позоришног бифеа, догађаји на сцени и ван ње, па и однос уметника према власти и властодршцима - сликовит су одраз карактера самих актера, али и времена у којем су живели и стварали. Управо таквим исечцима (од доба Јоакима Вујића до наших дана), бавио се Милован Здравковић, који је недавно приредио књигу "Анегдоте и цртице из позоришног живота" у издању Фестивала монодраме и пантомиме.

- Водио сам се идејом да кроз анегдоту направим неку врсту погледа на театар. Јер, анегдота некада хуморно, а понекад врло сурово, приказује стање не само у театру већ и целом друштву. Позоришни ствараоци могу да буду пристрасни, али је анегдота увек објективан траг у времену - каже Милован Здравковић. - Поготово то важи за нас Србе који, или митомански величамо или неоправдано омаловажавамо себе кроз историју.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
СВЕЋИЦЕ У АРЕНИ: Неда Арнерић и „Пула“ заједно славе рођендан

Зато је, како истиче, прикупљене цртице и разврстао у целине називајући их "Патриотско - родољубиве", "О утицају политике на позориште", "Однос према великим уметницима" , "Однос према колегама", "Глумци и надимци"...

- Театарски живот веома је активан судионик друштвеног живота и, нема сумње, његово огледало. Слику тог стања бележили су локална штампа, хроничари времена, као и театролози. Анегдоте, на неформалан и непретенциозан, можда и најбољи начин илуструју међусобне релације позоришника, њихов однос према локалној средини, као и однос те средине према њима. Великан југословенске књижевности Антун Густав Матош је говорио: "Анегдота је као кључаоница, кроз коју се, као што је познато, више види но кроз широко разјапљена врата."

Кроз ту кључаоницу бачен је поглед и на тренутак када је Јанко Веселиновић постављен за драматурга Народног позоришта у Београду. Новинари су знали да наш познати писац није нарочит стручњак за позоришне проблеме, па их је интересовало како ће се снаћи на новом положају. Зато га је један представник седме силе питао шта мисли о опери. Веселиновић се почешао по бради и одговорио му:

- Знаш, роде, све што је рђаво написано и не може да се чита, то се отпева. Ето, то је опера.

Предвиђања великих катастрофа и "судњег дана" увек су биле предмет радозналости и страха међу Србима. Уочи Првог светског рата београдском чаршијом пронела се вест "из прве руке" да ће нека репата комета у судару са Земљом, поморити свет. Дошавши код свог берберина, Бранислав Нушић га је затекао веома забринутог:

- Чуо сам од једне муштерије да ће после Нове године пропасти свет. Првог јануара угинуће све животиње, а другог поумираће сви људи!

- Заиста страшно! - приметио је Нушић. - А ко ће онда трећег јануара мене да брије?

Ведар дух и брзу мисао, међу корицама књиге бележио је приређивач у неким већ познатим, али и досад "неоткривеним" анегдотама:

- Од велике користи ми је био и "Дневник управника" Милана Ђоковића - каже Здравковић, који је до сада објавио и дела "Позоришни живот Земуна у 19. веку" и "Позоришни речник". - Нову књигу припремао сам десет година, а у њој су, између осталог нашле и неке догодовштине из живота Стеве Жигона.

Милован Здравковић

Једна од њих описује како је после неког важног државног скупа приређена свечана академија на којој су учествовали и глумци. Међу њима и Стева Жигон, са у то време веома популарним монологом Робеспјера из представе "Дантонова смрт". За ову посебну прилику позвао је и мајку из Љубљане, желећи да јој покаже колико је важан и популаран у Београду. Протокол ју је сместио у први ред, између Кардеља и Доланца. Изненада и неочекивано, Жигон није могао да се сети монолога. Савлађујући панику, кретао се по сцени, покушавајући да прикрије немир.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Етнографски музеј: Губи се траг експонатима

- И у тој збрци пало му је на памет како му је неком сличном приликом Миливоје Живановић упутио савет: "Подигни нос!" Чим је то урадио, сетио се текста. Добио је френетичан аплауз, али му је по повратку кући мајка рекла: "Много си постао уображен. Како си се само правио важан на почетку кад си изашао на сцену. Коширао си се као кокот." Наравно, мајци није рекао разлог свог "охолог" понашања - каже Здравковић. - Пуно је још таквих прича у овој књизи која ће, верујем моћи на шармантан начин да заинтригира публику која долази у позориште, али ће привући и оне који не одлазе у театар. Можда ће баш због ових занимљивости добити жељу да завире у позоришни свет.

Шербеџија као Хамлет

ПЕШКИР ШЕРБЕЏИЈА

ЗАХТЕВИ глумаца носилаца главних рола некада оду тако далеко, скоро до баналности. Позната је прича са "Дубровачких летњих игара", о захтевима Радета Шербеџије који је играо Хамлета. Тадашњи директор Нико Напица, жалио се:

- Трудим се да све потребе глумаца задовољим. Добре услове за пробе, добре сцене, добар смештај и исхрану. Но, једног дана упада Шербеџија у моју канцеларију и повишеним гласом тражи посебан сапун, не онакав какав употребљавају остали глумци. А на пешкиру да пише његово име!


НЕШТО 'ЛАДНО

НОВИЦА Никић, дугогодишњи шеф бифеа Атељеа 212, овако је сведочио о једној наруџбини Драгана Николића:

- Новице, је л` имаш пиво?

- Имам!

- Је л` ти `ладно?

- Јесте! - каже Новица.

- Па, обуци нешто, а мени донеси један виски!