НА обронцима Фрушке горе, с романтичним погледом на широко дунавско пространство, у чортановачкој Вили “Станковић” (од 3. до 8. јула) одржаће се Пети фестивал “Нови тврђава театар”. Оснивач, уметнички директор и селектор је наша угледна књижевница, редитељ, педагог, бивша амбасадорка у Норвешкој и Данској, потпредседник Међународног и председник Српског ПЕН центра Вида Огњеновић. Одабрала је шест, по много чему различитих представа из земље и региона, али их повезује исто полазиште да је театар “место где се мире илузија и стварност на сасвим виртуелан начин”. Ипак, тај на први поглед поетски императив, ове године прати и интригантан мото, отрежњујући у својој коначности...

* Фестивал се одвија под слоганом “Пре но што роботи преузму свет”. Какве нас последице очекују у судару са том неумитном чињеницом?

- Не знам колико ова дигитална епоха има фаза, али досадашње искуство великих унапређења указује нам и на извесну опасност од премоћи машине. Кад алгоритам замени процес, прорачун ће заобићи просуђивање. Кад акумулација података загуши објашњења, машина ће уопштити све наше тајне, размишљање ће постати сувишно због машинске пречице до решења, а ми ћемо постати хумане љуштуре. У културном смислу бићемо глобални “Мекдоналдс”.

* Кажете да је позориште јединствена појава јер се не може дигитализовати?

- Биће позоришта је аутентично хумано подручје, пошто почива на живој људској игри. Позоришну игру не може без учешћа човека изводити никаква машина, чак ни она која и велемајстора побеђује у шаху, или оперише најситније жлезде у организму, или руши мост из даљине од хиљаду километара. Позориште се, наравно, служи и новим и старим технолошким помагалима као, уосталом, и друге уметности. Али опстаје на људској снази и делује на људски погон, са свим његовим манама и слабостима. И ја стварно сматрам да је то још увек предност. У ствари, позориште ће ускоро служити као склониште пред хладном перфекцијом вештачке интелигенције.

* Стасава генерација која већ чита књиге на компјутеру. Колико губи у свом доживљају, ускраћена за “чудне мирисе” штампаних издања?

- Мислим да је то ствар практичности и журбе, па се надам да ће се и ти дигиталци вратити књизи. Јер, дефинитивно сматрам да су то два различита доживљаја текста. И сама у неким случајевима читам са екрана, али то је други однос. Са екрана се заправо обавештавамо, а међу корицама књиге је читав један посебан свет, у који улазимо с неким посебним осећањем и освајамо га ред по ред, страницу по страницу. И то је нека читалачка авантура, или игра, да кажемо. Има књига које оставимо после двадесет страна, па им се вратимо из ко зна ког разлога много касније. У сваком случају, из прочитане књиге излазимо на неки начин промењени, јер књига је врста саговорника, а екран верзија обавештајног шалтера кји напуштамо без сећања на њега.


ФЕСТИВАЛСКИ ПРОГРАМ ПЕТИ “Нови тврђава театар” отвориће представа Baruffe (копродукција Гледалишча Копер, Словенског гледалишча Трст, Градског позоришта Пула, Позоришта Нова Горица), у режији Вита Тауфера. Следи “Шупљи камен” (у поставци Татјане Мандић Ригонат) УК “Вук Караџић”, “Простор за револуцију” Битеф денс компаније (кореографија и концепт Исидоре Станишић), “Евгеније Оњегин” новосадског Позоришта младих (редитељ Козмин Крету) и “Краљ Лир” сарајевског Народног позоришта, у редитељском читању Диега де Бреа.

* Какву уметничку поруку желите, из године у годину, да нам овим Фестивалом пошаљете?

- Заједно са сарадницима и члановима Савета коме председава глумац Југослав Крајнов, настојим да Фестивал опстане. У ово време беспарице и чудних критерујума за финансирање културе то је и подвиг и порука. Покушавамо да поручимо да је уметност скупоцена јер је вредност, а скуп је пренамирисани кич који само шљашти и прашти. Тако претенциозан, а празан као балон.

* Одавно нисмо видели неку представу у вашој режији на сцени. Је ли то само стицај околности?

- И околности су мало чудне, мада имала сам и имам и других послова. Договорила сам се, међутим, за неке представе и већ се припремам за њих.

* Ваш нови роман “Максимум” прича је о механизмима хајке и јавног прогона. Верујете да би сваки иоле бољи уметник могао да га доживи као аутобиографски?

- Да, стварно тако мислим. Можда је тако и у свету, али овде то боље познајемо. Код нас безмало сваки успех пролази кроз "топлог зеца", на овај или онај начин.

* Како смо дошли до тачке да не препознајемо и не уважавамо неспорне вредности?

- Ми смо још увек у многим стварима у власти тековина усмене културе, у којој се чињенице прилагођавају потреби а не обрнуто, па истина често има више верзија. И у клевету се код нас прво поверује, па се тек накнадно проверава. И то ако се оклеветани избори да до тога дође. Нема те лажи која овде неће проћи лакше него доказ да је у питању неистина. И кад се утврди права истина, она неће остати без подозрења. Зато што се и даље више верује народној песми него осведоченом податку. Такви смо и знамо да смо такви, али опет некако жао нам је нас, па се тешимо ретким изузецима. Само где да их нађемо...



* Добили сте многа признања са именима знаменитих писаца, међу њима и Бранка Ћопића. Зашто још имамо “јеретички” однос према његовој баштини и личности?

- Не, ми смо њега и његов хумор у један мах оптужили за јерес. Некоме се учинило да није довољно безазлен ни политички коректан. Ето Ћопић, такав врхунски писац, духовити зафркант, ироничан попут Марка Твена, а никад се није до краја ослободио страха од тог политичког сумњичења. Јер, он је тај механизам познавао изнутра. Знао је да с њима нема шале. Сећам се тих дана кад је скочио с моста, један тадашњи политичар, интелектуалац, рекао је у друштву за столом: “Па, шта сад причамо о томе, човек је био болестан!” Рекла сам: “Главно је да ви пуцате од здравља и да вам је све тако кристално јасно”. У ствари, ни данас нам није јасно како смо сјајног писца отерали у смрт.

* Ако је Mеin Kampf једна од најтраженијих књига у неким европским земљама, може ли то бити упозорење да је фашизам “анте портас” савременог света?

- Јесте, нажалост, то би требало да је озбиљно упозорење. И није то питање толеранције, ни лагодне фразе да треба да цветају сви цветови. Тешко нас искуство опомиње да граница између добра и зла не сме бити померљива.

* Прошло је пола века од покушаја последње глобалне револуције 1968. године. Шта је од ње данас остало?

- Студентска побуна ‘68. коју су, истина уздржано, али ипак, подржали радници и грађани, озбиљан је датум у историји нашег дрштвеног развоја. То је прва побуна против диктатуре у једној идеолошкој држави. Озбиљна опомена овдашњој власти и шамар у лице пред светом коме се то лице представљало као либерално. Тада је заправо почело рушење Берлинског зида. Јесте да је потрајало двадесет година, али је дуго и темељно учвршћиван скоро пола века. Шта је од те побуне данас остало? Па, остала је свест о томе да свака побуна има смисла. Нећете ми рећи да је то мало.

ПИСЦИ У ДИПЛОМАТИЈИ

* КОЈЕ најзначајније сазнање вам је донело дипломатско искуство? С данашње дистанце (уз Душка Ковачевића, Великића и Басару), како оцењујете тадашњи ангажман писаца у дипломатији?

- То јесте специфично искуство, поглед изнутра у један део државног апарата. Иначе, тежак посао и, верујем да ће се и моје колеге сложити, захтева и озбиљну наобразбу и широко разумевање многих ствари. Најмање је питање чиновничке коректности. Индијски амабасадор у Ослу, Нирупам Сен (по повратку, градоначелник Бомбаја), докторирао је књижевност на Кембриџу, носио је са собом својих две хиљаде књига и канцеларија му је била својеврсна библиотека. У нашој амбасади сам затекла десетак књига о самоуправљању и збирку туристичких каталога за бање, јадранску обалу и планине. То су биле те мале разлике у представљању земаља.