ГЛУМАЦ, редитељ и један од најизвођенијих савремених руских писаца у свету Николај Кољада (оснивач и управник Кољада театра у Јекатеринбургу), ових дана присуствовао је у Београду премијери свог комада “Шупљи камен”, у режији Тање Мандић Ригонат. Добро познат овдашњој публици по насловима “Кокошка”, “Мурлин Мурло”, “Полонеза Огињског”, “Бајка о мртвој царевој кћери” (све у преводу Новице Антића), одушевљен је новом представом и ансамблом.

Прича о времешним људима, усамљеним и заборављеним, извела је на сцену Бранку Петрић, Раду Ђуричин, Љиљану Стјепановић, Ланета Гутовића и Катарину Марковић, које би познати писац радо видео у свом театру у Јекатеринбургу.

- У новембру ће гостовати на нашем фестивалу. Бојао сам се да неће прихватити позив, јер је далек пут, хиљаду и по километара од Москве. Пристали су с радошћу, а ја желим да руска публика ужива гледајући ове, већ у годинама, велике српске глумце - каже Николај Кољада.

* Шта вам се допало у њиховој игри?

- Мало сам се уплашио кад сам видео да је на сцени све позоришно “лажно”, лажна трава и јабуке. Плашио сам се да ће и глумци тако да играју, а они су почели потпуно филмски! Свака, и најмања емоција видела се на њиховом лицу, и све је постало право, природно. Као да су, заиста, неки старији људи изашли из трамваја и дошли на сцену. Смешни, весели, наивни, мудри. Само у углу очију видиш им сузицу, суздржану емоцију... Када се Рада Ђуричин сагне да убере цветић, отвара читаву представу: малим гестом показује колико воли живот. И сви остали карактери врло су рафинирано приказани.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Николај Кољада: Нисмо узалуд браћа Словени


* Како стари људи живе у Русији?

- Да живе добро, не бих о њима ни писао. У традицији руске литературе је да се пише о малим, несрећним људима, а наши старци су најчешће заборављени и остављени. Никоме нису потребни. Али није тако само у Русији. Често идем у Немачку, и кад их питам где су им бабе и деде, кажу да су у старачким домовима и да их обилазе викендом. Додуше, код нас се још сматра срамотом да се родитељи сместе у дом. Морам да кажем да сам и ја пензионер, већ три месеца. У Русији се иде у пензију са 60 година. Све брзо прође... Иначе, кад говоримо о старима, мислим на два појма: баке и бакутанере. Прве праве слатко, гаје башту и унуке, а друге седе у парку и оговарају младе. У стилу “види ову курву или наркомана”. Свуда се мешају и додијавају. Разумем их, јер су остављени. Млади и треба да буду бучни, да певају и играју, понашају се у складу с годинама.


* А стари глумци?

- У Москви сам виђао уметнике који се једва крећу, заборављају текст, суфлери им говоре реплике у мали микрофон. У жаргону их зову “стара перут”. Према њима се односе с поштовањем, јер су велики, мада мисле да треба да оду са сцене. Тешко је посматрати немоћ, руке које се тресу. Хвала богу, у београдској представи тога није било. Све су радили невероватно лако и лепо, зрачили су огромном љубављу према животу.

* Као и остали ваши јунаци, и ови у “Шупљем камену” жртве су транзиције?

- Деведесетих година читава Русија је била преорана, а посебно су тешко живели стари људи. Москва је данас чиста и прелепа, а ја се сећам да су тих година већ од Црвеног трга почињале импровизоване тезге у четири реда. На њима су старци продавали посуђе, одећу, све што су могли, да би преживели. Колико их је само страдало потписујући неке лажне папире о издржавању... Због тога су се сами и незаштићени нашли на улици. Хвала Јељцину, вероватно се сада преврће у гробу. Био је својевремено губернатор у Јекатеринбургу, па су му отворили огроман музеј, “Јељцин центар”. Нажалост, људи брзо заборављају. Често ме зову да гостујем, а ја им одговарам: “Моја нога неће прећи тај праг.” Имам пуно познаника који су умрли, обесили се, отровали лажном вотком, смрзли на улици - све “захваљујући” том “дивном” времену.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Паноптикум Николаја Кољаде


* И ваши родитељи су горко искусили то доба?

- Моји су живели у Казахстану, двадесетак километара од руске границе. Пријатељи из Немачке слали су ми пакете с половном одећом које сам носио не само мајци и оцу, већ читавој фамилији. Сећам се да сам преко границе возио и празне тегле да би моја мајка правила слатко. У то доба читаве зиме у селу није било струје. Да нису имали стоку, поумирали би од глади. Тешко је сећати се тога... Цела Русија, као проклета, радила је у блату. Шта су моји родитељи видели од живота? Ништа.

ОБОЖАВАНИ ПАВИЋ НИЈЕ први пут да присуствујете премијери свог комада у Србији? - Гледао сам “Полонезу”, “Мурлин Мурло”, “Праћку”, “Кокошку”. Био сам и члан жирија Битеф фестивала, у друштву са Милорадом Павићем. Кад сам студентима причао да сам га и посетио у београдском стану, гледали су ме очима као да кажу: “Боже, он је видео Лењина!” Павића обожавају у мојој земљи.

* Често цитирате Набокова и његову мисао да је Русија благословена земља јер у њој преживљавају најслабији?

- То је потпуно тачно. И ту смо слични са Србима. Шта смо све прошли, а опет преживели. Моја бака је имала једанаесторо деце. Током оног рата само их је двоје преживело. А муж јој је био на фронту. Долазила је до бандере са звучником из којег су се емитовале вести, мислила је да говоре живи људи. Лупала је у бандеру и говорила: “Пусти мог Васењку кући!” Такве су наше судбине. На крају живота је полудела и веровала да су јој сва деца жива, дозивала их по имену... Зато своје старе морамо волети и поштовати.

* Да ли наша два народа, у многим тешким временима, преживљавају из ината или “елан витала”?

- Мислим да је у нашем заједничком карактеру, пре свега, љубав према животу - колико год да је он тежак. Већина људи не губи вољу за њим. Знао сам својевремено да одем код мајке и пожалим јој се шта пишу критичари о мени. Она плете неку своју чарапу и каже: “Слушај, сине, добрих људи на свету је, ипак, више.” Уз све муке, веровала је у доброту! И увек ме је после било срамота што сам пред њом кукао и жалио се.

* Сведоци смо све сложенијих односа Русија - САД - Европа. Изјавили сте да расте мржња међу народима и вероисповестима?

- То је све ствар политике. Прошле године добили смо званичан позив за турнеју по САД, али амерички конзулат нам није дао визе за одлазак. Захвалио сам америчком продуценту који је издвојио педесет хиљада долара за рекламу и рекао да не долазимо. Нека сви они иду дођавола, да ли нас поштују или не - није ни важно. А кад су нас поштовали? Јесењин, Достојевски, Пушкин, свакако су велика имена. Сећам се када смо деведесетих путовали по свету са шест долара дневнице. Сви су нам се смејали и говорили: “Ево, долазе Руси.” Наши људи су продавали тамо кавијар, вотку, дрвене кашике за неки динар. Они су се подсмевали нама и вечито пијаном Јељцину, немачком авиону који је слетео насред Црвеног трга. И сада нас мрзе. И шта нас брига!

* У чему проналазите највећу сличност са Србима?

- У некој врсти опуштене распојасаности. Идеш улицом, негде рупа, негде смеће. Није све дотерано до перфекције, ипак, људи не обраћају превелику пажњу. Имамо исто осећање живота. Ето, са мном је у Београд дошла списатељица Ксенија Драгунска. Хтела је у хотелу да испегла кошуљу. Звала једном, други пут, трећи. Сваки пут је добила одговор: “Ево, сад ће неко доћи.” И нико није дошао. На крају је одмахнула руком и рекла: “Ма, нема везе, што морам да је попеглам!”

* Како видите вашу и нашу будућност?

- Све ће бити добро. Да поново поменем Набокова, “благословене су земље у којима преживљавају најслабији”. Треба веровати у добро. Ако укључите ТВ или интернет и стално слушате вести, пожелећете одмах да се обесите! Све је црно, ево, рат само што није почео. Чини се да је за новинаре добра вест постала - лоша вест. Упркос свему, живот иде даље.


РАДИН ОСМЕХ

- РУСКИ човек иде кроз тежак живот, а онда види неку лепоту и почне да јој се диви. И то га чува. Такви су и Срби. Ето, Рада Ђуричин има тако мио осмех и дивну енергију, без обзира на године. Рекао сам јој: “Молим вас, играјте још дуго ову представу.” Она ми се насмешила и одговорила: “Ја чекам позив са неба.” Весело, без патоса. Рекла ми је да је тако говорила и њена мама. Не могу да верујем да је 1958. играла Ану Франк, када сам се ја родио...