Напори ради очувања нашег наслеђа су витална веза са културним, образовним, естетским, инспирацијским тековинама - свиме што нас чини оним што заиста јесмо. Неговање културног наслеђа чува идентитет друштва и због тога је приоритет сваке културне политике. А уништење наслеђа уједно представља разарање највиших вредности и тековина заједнице. На несрећу, данас смо сведоци фрапантног урушавања културног наслеђа, највише видљивог на плану архитектуре.

Скоро две године од рушења барака у београдској Савамали, безазлен “случај Херцеговачка” и даље представља предмет интересовања медија. Али постоји бојазан да ће друго, значајније рушење, проћи мање запажено. Иако је 2015. Комисија за урбанизам Београда заузела став да треба сачувати историјски вредну управну зграду прве српске фабрике авиона “Икарус” у новобеоградској Грамшијевој улици, недавно је издата грађевинска дозвола за рушење ове изузетно значајне зграде. Оно што савезници нису успели да униште током бомбардовања 1944. биће срушено због приватног интереса. На месту управне зграде “Икарус” биће саграђени стамбено-пословни садржаји. Али шта представља зграда “Икарус”

Комплекс “Икарус” је била фабрика авиона у којој је до Другог светског рата произведено чак 477 летелица, развијено девет прототипова авиона домаће конструкције и осам типова на основу купљених лиценци. После рата, ту је произведено око 12 типова авиона, што говори о тадашњој снази наше авио-индустрије. Ову архитектонски и скулпторски вредну зграду пројектовао је познати земунски архитекта, аустријски ђак Фрањо Јенч (1867-1967), аутор велелепних земунских палата стила сецесије које граду дају препознатљив историјски карактер. Јенч је објекат “Икарус” пројектовао у код нас ретко виђеном арт-деко стилу, софистицираних спољашњости и ентеријера, што га чини јединственим у нашој архитектури. Изнад улаза, налази се драгоцен рељеф Икара у лету. Али ко руши вредан архитектонски споменик и због чега?

На позивном конкурсу затвореног типа за решење стамбено-пословног објекта на месту културног споменика управне зграде “Икарус”, прва награда је додељена тиму професора Архитектонског факултета у Београду на челу са деканом факултета, професором Владаном Ђокићем. Уместо да пажљиво гради репутацију и штити углед Архитектонског факултета, вођа ауторског тима декан Ђокић је због опскурног интереса инвеститора заложио углед академске институције на чијем челу се налази, ради изградње тривијалног, архитектонски потпросечног, безидејног објекта виђене естетике, на месту срушеног јединственог споменика националног културног наслеђа. Начињена штета је немерљива и ненадокнадива. Још теже пада сазнање да је учињена од представника “елите” српске архитектуре, оних који би требало да буду на првој линији чувања и одбране наших културних вредности.