СТИЦАЈЕМ околности имао сам увид у списе пре него што је тужилаштво у Болоњи затражило осам слика средњовековних мајстора Тицијана, Тинторета и Карпача, које се налазе у Народном музеју у Београду. Њихов захтев није утемељен на праву, пошто су ове уметнине легитимно и ван ратних збивања промениле власника. Ово је сад борба моћи. Правни заступник немачког колекционара Хермана Геринга купио их је пре рата од ранијих власника и платио златом, тадашњим маркама и другим уметничким делима. А у нашу земљу стигле су по основу обештећења за ратну штету од немачке државе.

Ово, у разговору за "Новости", каже др Љубомир Прелић, који се у новом роману "Скафандер", о колекционарској страсти, бави и овом, за нас још "врућом" темом. Прелић је каријеру провео у правосуђу, а последњих година био је заменик републичког тужиоца. Бавио се и заштитом културног наслеђа, чак је учествовао у изради Закона за заштиту археолошких налазишта.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - “НОВОСТИ” ОТКРИВАЈУ: Рим тражи да вратимо Герингове слике

- Позвао сам руководство Народног музеја да им пренесем шта знам о тим сликама. Били су врло заинтересовани за разговор - говори Прелић. - Нисам сигуран да је постојала координација између наших институција.

Прелић је био међу привилегованима, који су у рукама држали Реноарову "Купачицу", украдену 1996. из Народног музеја, па враћену.

"Купачица", дело Пјера Огиста Реноара

- Када се догодила крађа Реноарове слике, предложио сам да се затвори Народни музеј не би ли се алармирала држава да се зграда на Тргу републике боље обезбеди, како би се избегли слични деликти. Много волим сликарство и чинило ми се као да је мени лично неко нешто много вредно украо - каже Прелић. - Међутим, мој апел није наишао на добар пријем. Објаснили су ми да то не би добро политички одјекнуло.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - “НОВОСТИ” САЗНАЈУ: Италијани опет траже слике из Народног музеја

Прелић је обијао прагове многих институција - државе и Српске православне цркве. Тражио је да се у Србију врати рука Јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру.

- Нема с ким нисам о томе разговарао. Не разумем зашто нам је не врате - пита се Прелић. - Руку Јована Крститеља добили су Карађорђевићи, као знак захвалности руских емиграната. Сматрали су да би требало да остане код краљевске породице. За мој захтев није било заинтересованих, а у СПЦ су ми рекли да би ова реликвија требало да остане тамо где јесте, да се не би реметили добри односи у цркви.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Управни одбор Народног музеја о захтеву Италијана: Нека плате чување, па онда могу да носе слике!

У роману "Скафандер" Прелић, који је и сам љубитељ и сакупљач уметничких дела, истражује колекционарску страст и пориве који воде ка њој. Кроз причу о колекционару који се одлучује да изађе из сенке и покаже јавности слике старих мајстора, аутор читаоца води на путовање кроз свет антиквара и колекционара, од бувљих пијаца Западне Европе до великих аукцијских кућа.

- Сакупљање антиквитета и дела старих мајстора представља један вид путовања кроз време. Највећа драж у овој страсти јесте истраживање порекла аутора и историјских околности када је дело настало - објашњава Прелић. - Један од водећих мотива јесте задовољство које пружа конзумирање старе уметности. Међутим, иза илузије о поседовању остаје сазнање о томе да све вредно раније или касније заврши у музејским збиркама. Колекционари су само привремени власници предмета који путују од руке до руке.

Прелић је истраживао да ли се колекционарство код нас разликује од оног у богатијем свету.

"Портрет краљице Кристине од Данске"

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Тинторето припада Србији

- Осим што је на знатно нижем финансијском стадијуму, знатно је и лежерније и у односу према атрибуцијама и процени вредности дела - каже Прелић. - Још пре двадесетак година у Букурешту је било готово немогуће у антикварници наићи на иоле вреднији предмет или слику, без темељно извршених провера. Код нас понекад антиквитети прођу и кроз "пет руку", без темељније провере атрибуције. То оставља могућност за пријатна и непријатна изненађења.


ПРЕДИЋ И ЈОВАНОВИЋ НАЈСКУПЉИ

НАШЕ колекционаре највише занимају дела домаћих сликара.

- У једном периоду најскупље су биле слике Саве Шумановића, а сада су то дела Паје Јовановића и Уроша Предића - објашњава Прелић. - Симптоматично је да је успех наших уметника у свету био повезан с њиховим школовањем или животом у иностранству. Предић је учио сликарство у Бечу и осликао позориште, мајка Паје Јовановића је била Францускиња и најдуже је била у Бечу, док је Влахо Буковац пореклом делимично био Италијан и велики део живота провео је у иностранству.

ИСКУШЕЊА

- КАДА сам својевремено посетио један музеј у Србији, рекли су ми да не морам да купујем улазницу - говори Прелић. - Кренуо сам на спрат да погледам слике, нико није пошао за мном. Било је лето, прозор отворен, а на зиду огромна слика Уроша Предића. Вратио сам се у Београд, написао писмо директорки тог музеја да су били веома љубазни и добронамерно сугерисао да не пуштају посетиоце саме на спрат, како неко не би пао у искушење да кроз прозор спусти Предићеву слику. Сличну сугестију дао сам локалном музеју на Корчули.