ЈЕДНО од својих најпознатијих дела - "Пијану лађу", Сава Шумановић је сликао грозничаво седам дана и ноћи, подстакнут истоименом песмом Артура Рембоа, коју је чуо од Растка Петровића. Као додатак причи о великом пријатељству између наша два великана, ликовног и књижевног, недавно су у Удружење "Адлигат" стигла три оригинална писма Шумановића упућена Петровићу.

"Ви знате да ја Вама пишем писма не по својој вољи, него онако како је усуд одредио у једној игри фантазије са мном, па ми, молим Вас, опростите ово досађивање...", започиње Сава кореспонденцију с пријатељем после успешног лечења на клиници на Вождовцу, код доктора Раденка Станковића и Андре Николића.

Наиме, током душевне слабости, Сава Шумановић је у својим писмима умео тешко да увреди пријатеље, па и Растка Петровића. Зато вероватно и ово писмо почиње својеврсним извињењем. Током лечења, од априла до августа 1930. године, Шумановић је насликао неколико акварела и написао неколико писама - од којих се два сада налазе у "Адлигату".

- Ова писма су кротка, топла, и на прави начин представљају једно велико пријатељство, али и правог Саву - каже, за "Новости", историчар уметности Никола Кусовац, који је као саветник "Адлигата" имао увид у њихов садржај. - У њима се огледа прави Шумановић, који са пуно топлине, љубави и жаљења моли пријатеља за опроштај, објашњава тешко стање у којем се нашао, са много брижности пише о родитељима и свима који су, услед његове слабости коју није скривио, пропатили.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Bora Đorđević za „Novosti“: Uvek se vraćam velikom Andriću

Поједина његова писма, писана у духовном растројству, наставља Кусовац, свакако не изражавају његову личност, него управо ова, која су пуна самопрекора:

- Да је могао, Сава Шумановић би помогао целом свету. Треба бити веома обазрив када се објављују приватне преписке, јер се, издвајањем из контекста, може лако добити погрешна слика о великанима, који су, на крају крајева, посебни а обични људи - закључује Кусовац.

Треће писмо, како нам открива Виктор Лазић из "Адлигата", послато је из Париза, а Сава пише о томе како прихвата молбу да ослика корице и плакат за нову Расткову књигу:

- Колико је нама познато, то никада није реализовано - напомиње Лазић.

Три Савина писма Растку поклон су Данице Леко, која их је наследила од свога оца, професора Београдског универзитета Марка Д. Лека.

Даница Леко и Виктор Лазић / Фото "Адлигат"

- Мој отац је ова писма лично добио на поклон од покојне Иванке Дероко, удовице Александра Дерока - открива Даница Леко, чија породица поседује 17 Шумановићевих писама, а и преосталих четрнаест намерава да дарује Удружењу.

А до Александра Дерока три Савина писма су доспела тако што је он био побратим и најбољи пријатељ Растка Петровића. Лазић подсећа и да су судбински били везани за исту жену - Иванку Павловић, девојку из добростојеће породице, која је завршила француски језик и књижевност у Београду, а на Сорбони похађала различите курсеве и предавања:

- Њих троје чинили су нераздвојни трио. Дероко је чак требало да Петровићу буде кум на венчању 1934, и то са Иванком. Растко се није појавио пред матичарем, а да би спречио да његова, по много чему изузетна пријатељица буде обрукана заувек, Дероко је стао на кумовљево место и представио се као младожења. Растко Петровић је следеће године отишао у Америку и прекинуо контакт са Србијом.

Шумановићева писма / Фото "Адлигат"


СМРТИ НА ВАГОНЕ

"МОЛИМ Вас само да се примите (...), а уједно да будете бољи него ја, бриге да мог оца и мајку које ја уморих у духу кошмаром разних својих жеља. Ја сам и нисам више њихово чедо, јер греших против њих, а живим на терет њихов као и пре" - поверава Шумановић пријатељу, а на другом месту каже:

- "Грђах вас као ђаво, баш као и своје све, па и самога себе. Не знам шта Ви добисте, али ја извукох до сада много муке, много јада, смрти на вагоне, па сада умирем не као тело, још то чекам, него као човек..."