Братислав Петковић: Патријарх Павле је неспорни јунак овог нашег доба

ПОСЛЕДЊИ сусрет два изузетна српска духовника, патријарха Гаврила Дожића и владике Николаја Велимировића у Немачкој 1946. године (после преживљене голготе у логору Дахау), тема је новог комада редитеља и драмског писца Братислава Петковића. Премијера драме под називом "Митровдан" биће почетком фебруара на сцени "Мадленијанума" (у поставци аутора), а бивши министар културе, власник Музеја аутомобила, оснивач камерне сцене "Модерна гаража", председник Управног одбора Музеја Николе Тесле и члан УО Народног позоришта - имао је посебног разлога да се посвети том литерарном задатку.

Претходило му је исцрпно истраживање о животу ове двојице људи, чији је сусрет "сместио" у вилу Вилхелма Краута, бившег кувара у логору.

- "Митровдан" је прича о нашим великим историјским личностима које су се, иначе, налазиле у латентном сукобу - каже, у разговору за наш лист, Братислав Петковић. - Гаврило је био ратник, сердар, добровољац у Првом светском рату, носилац Карађорђеве звезде и "Обилића". У том рату је и заробљен, одведен у логор Цеглед у Мађарској, где му је трајно уништено здравље. Наследио је Варнаву на трону патријарха 1938, а наредне године освештао темеље Храма Светог Саве.

* Занимљива је и његова улога у догађајима 27. марта 1941. године?

- Гаврило Дожић први је позвао народ против Тројног пакта, о чему постоји и тонски запис. Ту "заслугу" је, четири године касније, Тито себи приписао са балкона Народног позоришта. Иначе, патријарх Гаврило је већ на почетку рата ухапшен под Острогом и завршио је у логору Дахау. На истом месту где се нашао и владика Николај, упркос чињеници да је био носилац високог немачког ордена, јер је као владика охридски обновио њихово војничко гробље у Битољу. Када се рат завршио, њих двојица су се нашли у Кицбилу, у Аустрији, у кући кувара, где су их сместили Американци. Тито није хтео Гаврила да остави у емиграцији као "незгодног сведока", а није могао ни да га прогласи за народног непријатеља, као Николаја. Много би било да обојица буду ратни злочинци.

* Владика Николај је у Немачкој (у Берну) и докторирао 1908. године?

- Да, на старокатоличком универзитету с темом "Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве". Цимер му је био будући управник логора Дахау Јохан Адлер. Не зна се много у нашој јавности да је владика Николај био и прворазредни шекспиролог, који је 1916. године, дакле усред Великог рата, учествовао на симпозијуму у Стратфорду поводом три века од пишчеве смрти. Његов реферат је био и један од најзапаженијих, због тезе да нигде (после Библије) није тако јасна поларизација добра и зла као код Шекспира. Нажалост, сама чињеница да су наш патријарх и најеминентнији владика свога доба завршили у највећем немачком логору, говори о немачкој култури.

* Да ли је ваша драма сасвим заснована на историјским чињеницама?

- Јесте, али тема разговора двојице духовника за све нас остала је непознаница. Митровдан (8. новембар 1946) био је дан њиховог растанка, у време када су сви други увелико отишли својим кућама. Зна се само да је после тог сусрета патријарх Гаврило отпутовао у Југославију, а владика Николај у Енглеску.

* Како сте "домаштали" њихов разговор?

- Дожић покушава да убеди Николаја да се, упркос свему, врати с њим у земљу... Наша историја је толико богата да вам сама нуди драмски материјал с невероватним обртима, превазилазећи стварно и могуће. Још док сам скупљао грађу размишљао сам да мора о свему овоме нешто да се напише. Годинама сам се бавио том темом, а сама чињеница да су се наши црквени великодостојници нашли у логору, више је него инспиративна. Све муке свог народа осетили су на сопственој кожи. Уосталом, задатак позоришта је и да нечему публику и научи. Многи не знају ни да је владика Николај написао један позоришни комад: "Земља недођија", о саслушању Гестапоа које је доживео у Дахау.

- Увек сам желео да о неким познатим људима откријем непознате чињенице, разбијем разне врсте предрасуда и клишеа, показујући их, пре свега, у људском светлу. Наравно, поштујући историјске чињенице.

* Хоће ли наше време оставити неког, неспорно вредног поштовања и памћења?

- Хоће сигурно, мада постоји она Платонова мисао "једино су мртви видели крај рата"... Дакле, једино је за њих рат коначна чињеница. Време је, свакако, највеће решето и судија. Оно што је извесно, међу савременицима ће с великим поштовањем остати упамћен патријарх Павле. Само је он неспоран. Све је својим животом сведочио.

* Били сте министар културе, како сте се осећали на тој функцији?

- Ни садашњем министру није лако. Култура је увек последња рупа на свирали. Многи људи, па ни политичари, не схватају њен значај. А имамо и те како шта да свету покажемо. За свог манадата отворио сам обновљени Музеј Српске православне цркве, Историјски музеј Србије, Милошев конак у Топчидеру и Музеј Вука и Доситеја. Док сам се налазио на том месту, увек сам на уму имао цитат Слободана Јовановића: "У утакмици народа, српски народ може да наступи само као културна снага." Имамо ми културног потенцијала у свим временима. Примера ради, у сликарству смо велесила! Чак и испред многих западних земаља.

* Шта нам, поред новца, за развој културе посебно недостаје?

- Култура подразумева широко образовање и поштовање традиције, а ми и једног и другог све мање поседујемо. Сећам се да је у време мог мадата кинески министар културе био Цај Ву, који је тада имао више од осамдесет година. Током конференције југоисточних земаља у Пекингу, седели смо у једном ресторану с погледом на маузолеј Мао Цедунга. Министарка Литваније, прилично наочита дама, упитала је Цај Вуа какав је данас њихов однос према Мау. Одговорио је: "Ми још нисмо заузели ни јасан став према Конфучију!" А Конфучије је живео пре три хиљаде година... То нам говори колико је Кини, с једне стране, важна традиција, а с друге, колико је нужан проток времена за доношење правих судова. Од њих треба да учимо. Потребни су време и стрпљење да од дудовог лишћа настане свила... Уместо површног скупљања дневнополитичких поена, много је важније неговати неке темељне вредности.

* А за њих, као и све остало, важан је континуитет?

- Он би у свему морао да постоји. Уосталом, наше највредније манастире (Пећку патријаршију, Високе Дечане, Грачаницу и Богородицу Љевишку) не штити од погрома и присвајања Унеско, под чијом су заштитом, већ живо монаштво. Мој отац је говорио: "Ако залуташ и не знаш где ћеш, окрени се па види одакле си пошао." Зато никад не смемо да заборавимо да смо ми пошли од Светог Саве...