КУЛТУРА подразумева способност не само да одбацимо оно што није неопходно, већ да изаберемо оно што нам је преко потребно. Данашњим састанком ми тај избор чинимо јавно и обзнањујемо га: Андрић нам је преко потребан. Ово је истакао Владимир Костић, председник САНУ на јучерашњем свечаном отварању дводневног научног скупа уприличеног поводом 125 година од рођења српског нобеловца. О Андрићевом моћном делу, из разних углова, беседиће 39 истакнутих књижевних зналаца.

Поменути избори, ма како изгледали узалудни у сумраку Гутенбергове галаксије, још су ужасно важни, напоменуо је Костић и рекао:

- Када претражујете "Гугл", мораћете да укуцате четири прва слова Шекспировог имена, да би се назнака његовог имена појавила на 7. месту, после, на пример, хероине масовне забаве Шакире, или рок баладе Shake it off. Зато и овај састанак у САНУ има, ако не илегални карактер спрам све само не безопасне баналности којом одише свакодневица, карактер алтернативног покрета отпора оним токовима које је Андрић програмски препознао да "не служе човеку и човечности".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - 125. ГОДИШЊИЦА РОЂЕЊА НАШЕГ НОБЕЛОВЦА: Андрић и српски и светски писац

Поздрављајући скуп, Маја Гојковић, председница Народне скупштине Србије је истакла:

- Ако би неко желео суштински да схвати сву сложеност нашег простора, најбоље би то могао упознајући ликове Андрићевих дела. У причама о њима, сваки странац може да пронађе најдубље људске карактеристике, мане и врлине, које ми који овде живимо често не видимо тако јасно. Слободно могу рећи да нас је познавао боље од онога што и ми сами знамо о себи.

Можда је нетачно рећи да се опет враћамо Андрићу, јер се од Андрића нисмо ни удаљавали. Ни верни читаоци, ни одани тумачи, приметио је Владан Вукосављевић, министар културе и информисања и додао:

- На сваком језику на који је преведен, остао је велики писац, а писао је на савршеном српском језику, којем је поставио модерне стандарде, вољно наслеђујући народне епске певаче и приповедаче, Вука и Његоша, Кочића и Матавуља, отворен за разноврсна искуства светске књижевности.

- Мада је на располагању имао и другачији избор, Иво Андрић је у више тешких прилика, свој избор јасно потврђивао. Уградио се у достојно здање културе једног народа који је своје наслеђе, као и своју државу, мукотрпно стекао. Андрић је наш хлеб и наш живот, закључио је Вукосављевић и најавио да ће будући културни центар Србије у Пекингу бити оснажен именом светски признатог српског писца.

Застајкујући над неким деловима "Знакова поред пута", академик Миро Вуксановић је рекао:

- Андрић се држао девизе да је "ћутање снага, а говорење слабост", да се то види "и по томе што старци и деца воле да причају". Мучило га је што нико није хтео да га слуша, док је "био дечак и младић" и мучило га је када је "зашао у године" што су сви тражили да говори о себи. Ничим се није бавио као речима, ни о чем није ређе ни мање размишљао, а ако му се то десило, одвођен је "далеко, кроз неке мрачне шуме и жедне пустиње", изгубљен, "у потери за смислом и пореклом речи", одакле се редовно враћао "изнурен, мутне главе и празних руку".


САМО НЕ ДОПИСУЈТЕ

НА питања која постављамо, Иво Андрић ће нам евентуално пружити нешто попут одговора само под условом да смо га прочитали, често изнова, а ко за то данас има времена, како сами себе лажемо. Дајмо нешто скраћено! А део љутње на Андрића заснива се управо на неизбежном сазнању да се он не може кратити, чега је, чини се, и сам био свестан, рекао је Костић. И подсетио да су својевремено људи из света филма посетили Андрића с намером да екранизују роман "На Дрини ћуприја". Писац их је саслушао и рекао: "Радите шта хоћете, само немојте ништа да дописујете!"