Марсел Бајер: Ћирилица је велика тајна

ЗА мене је изузетно важно то што ми је припала награда "Златни кључ Смедерева", јер је то прво признање које сам добио ван немачког говорног подручја. Посебну тежину има то што се она додељује искључиво за поетско стваралаштво.

Ово, у разговору за "Новости", истиче Марсел Бајер (1965), један од водећих савремених немачких писаца, што је потврђено и највећом немачком наградом за књижевност "Георг Бихнер", коју је добио прошле године.

"Златни кључ" Бајеру је свечано уручен на управо завршеној 48. "Смедеревској песничкој јесени", када је представљен и обиман антологијски избор из његове поезије "Око самоједа", у изузетном препеву Јана Красног и Славице Стојановић. Бајер је члан двеју немачких академија, за уметност и за језик и књижевност, а стицајем околности код нас је познат као прозни писац, јер је "Геопоетика" објавила два његова романа, "Летеће лисице" и "Калтенбург". Уз десетак књига за које је добио 19 награда и признања, написао је и пет либрета, а занимљиво је да се 1996. преселио из Келна у Дрезден, где и данас живи.

* Који је био разлог за промену средине?

- Толико дуго сам живео у западном делу земље и, чим су се отвориле могућности, прешао сам у источни, са жељом да упознам један мени до тада непознати свет и културу. Одрастао сам окружен сликарима модерне, који су сви одреда долазили из источне Европе. Одлазак у Дрезден и касније у неке друге источне крајеве омогућио ми је да боље упознам њихове корене и уметност.

* У вашој поезији има доста риме, а и када изостаје, стихови су изузетно ритмични...

- Разлог за то је што сам пуно слушао музику и увек уживао у њој. Посебно је занимљиво слушати мелодију језика који не разумеш. Добар ритам ме увек подсећа на то да се поезија изговара, а не само пише и чита. Иначе, када радим на песмама, увек имам у виду да морају добро да звуче и када се говоре наглас. Ако запишем стихове који нису на тај начин привлачни, одлучујем да их не објавим.

* Словенске теме, а посебно ћирилица као писмо, често се јављају у вашем песништву.

- Када сам стигао у Дрезден, тамо су сви у школи учили ћирилицу, јер је у том делу Немачке руски језик био обавезан. За мене су ћириличка слова увек била велика тајна и кад год сам их гледао, видео сам у њима неку мистерију посебне врсте. Та тајанственост не нестаје и када се та слова "дешифрују". Латиничка слова уопште не примећујем оком, читам их али их не видим, за разлику од ћириличких, која су ми омогућила да у своју поезију уносим мистериозне елементе.

Фото Н. Живановић

* Модерно и архетипско се преплићу у вашим песничким књигама. Има мобилних телефона, медија, филмова, али и вукова, лисица, птица...

- Не постоји никакав програм по коме то комбинујем, али је присутно стално промишљање да ли се кроз контакте с медијима стварност мења. Примера ради, постоји много људи који обожавају да гледају филмове о животињама. Фасцинирани су тим сликама, али чим изађу напоље и те исте животиње виде у природи, не опажају их и губе интересовање за њих.

* Многобројне алузије на комунизам и стаљинизам присутне су у вашим песмама. У романима се пак бавите ужасима и последицама нацизма. Да ли правите разлику између та два тоталитаристичка система?

- Ни на који начин их не бих изједначио, јер не знам како би се уопште могли поредити. Посматрам их, дакле, издвојено. У Западној Немачкој, где сам одрастао, једва да је било трагова националсоцијализма. У школама се о томе учило, причало, али у стварном животу тога није било. По преласку у Дрезден, непосредно после повлачења совјетских и других трупа, уочио сам другачију слику. Трагови тог система били су видљиви на сваком кораку, на касарнама и другим објектима, трагови Совјетског Савеза, земље које више није било. Према таквој двострукој прошлости тешко се може изградити непријатељски став, већ пре нека врста романтичарског осећања.

* Већ дуго година поезија губи трку са прозом када је реч о читаности. Песници, ипак, не одустају?

- Не знам како бих тај парадокс објаснио. Што мање људи чита поезију, то је поетска сцена живља и занимљивија, макар у Немачкој. Ја ћу до краја писати поезију, упркос малим тиражима песничких књига. У Немачкој прозу пишу разни ТВ забављачи, који књижевност не доживљавају као уметност, већ као могућност да стекну одређено признање и популарност. Песник је пак фасциниран језиком и увек је живо заинтересован за песништво других култура. И такве људе нећете одбити од писања стихова, јер се за њих уопште не поставља питање добијања признања и награда.

* Има ли у данашњем свету суштинских слобода?

- Мислим да у великој мери можемо слободно да одлучујемо о својој судбини, али не смемо изгубити из вида последице наших одлука. Увек би требало имати на уму да живот у друштву са собом носи много компромиса.

* Како доживљавате и тумачите успех екстремне деснице на недавним изборима у вашој земљи, али у о неким другим деловима Европе?

- У многим земљама се појављују партије које живе од тога да друштвени консензус, односно консензус уопште доведу у питање. У разним срединама су и различити разлози за то. У Немачкој, која је дуго била подељена на две земље, унутрашњи конфликти се сада одигравају на политичком пољу расправа о мигрантима и досељеницима. Када разговарате с људима у западном делу земље, видећете да они друштво доживљавају као нешто стабилно, док се на истоку друштво види као нешто осетљиво и ломљиво. А то се не може другачије тумачити него различитим историјама. Сви ти унутрашњи немачко-немачки конфликти имају за последицу деловање различитих екстремних покрета као што су Пегида или Алтернатива за Немачку. Када сам пре три године дуже био у Београду, имао сам утисак да се код вас нешто стварно дешава. Постављала су се права питања: куда иде Европа, шта се догађа са друштвом, како градити мостове између истока и запада? У то време Немачка је била најдосаднија земља на свету. И тек што сам се вратио кући, кренули су популисти екстремне деснице. Плаши ме такав екстремизам, али сматрам да је добра околност што моје аргументе могу да изнесем и изоштрим.

ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ

Имам 51 годину, родитељи су ме добили веома млади и припадају првој послератној генерацији. О младости своје баке и деке, нарочито о двадесетим и тридесетим годинама прошлог века, нисам знао готово ништа. Зато ме доста занимало како је њихова генерација посматрала драматична збивања у том времену. И тако сам дошао до измишљених јунака за роман "Летеће лисице", пратећи њихов живот из дана у дан. Увек су ме занимали породични односи, напетост која често постоји између родитеља и деце, али и сасвим друга осећања према унуцима, и како се те склоности или анимозитети преноси с генерације на генерацију. Мислим да имам доста особина баке и деке.