После 37 самосталних и многобројних групних изложби у земљи и иностранству, као и хаику песама објављених у часописима, сликар Иван Павић (1960) се ових дана представио првом књигом прозе “Вампировић и друге приче”, коју је објавио “Ethos”. И тако се успешно опробао у жанру у којем је његов отац Милорад Павић (1929 - 2009) стекао светску славу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Дела фантастичне шесторке у Кући легата

Дипломирао је и магистрирао на Факултету ликовних уметности у Београду, а специјализацију сликарства стекао на школи у Паризу, код Владимира Величковића. Ради као руководилац конзерваторског и рестаураторског одељења Народног музеја, супруга Оливера је такође сликарка.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Поставка о пријатељству са Грцима

* Може се наслутити да су ове приче писане у дужем периоду?

- Јесу, у почетку сам писао скоро искључиво кратке приче. То је утицај хаику поезије којом сам почео да се бавим пре тридесетак година. Тада ми је одговарало изражавање у кратким формама. Са протоком времена сам почео да пишем и оне дуже. Истовремено сам са реалних, па и натуралистичких мотива прешао на надреалне са елементима фантастике и, што не рећи и то, хорора. Кроз све ово, на различите начине, неизбежно провејава и моја сликарска професија (у књизи се налази и неколико мојих илустрација).

ШПИЛ ЗА ГАТАЊЕ ЉУДСКА фигура је веома ретка на мојим сликама и цртежима. Њом сам се највише бавио приликом сликања предложака за “Византијски тарот”, шпил карата за гатање који је интегрални део књиге мога оца “Последња љубав у Цариграду”. Ове карте сам сликао пастелом, материјалом којим сам почео да радим много пре уписа на факултет. Поред пастела, радим и уљем, оловкама, тушевима, а у посдледњих петнаестак година радим и мозаике - каже Иван Павић.

* Две приче одвијају се у Индији. Шта вас је као уметника највише импресионирало у овој чудесној земљи?

- Оно што странац прво уочава у Индији су хаос, пренасељеност и прљаве и неуредне улице. Дакле, потпуно одсуство било каквог гламура карактеристичног за западне земље, што мени уопште није сметало. Када се превазиђу ти почетни утисци, открива се свет који се споро мења, па се чини да тамо и време спорије протиче. Оно што ми је као сликара који се бави животињама као мотивом било занимљиво, јесте присуство крава, бивола, мајмуна и разних врста птица на свим местима, укључујући и највеће градове. Много пре одласка тамо, а то је било у децембру 1999. бавио сам се проучавањем индијске митологије, религије и филозофије, као и уметношћу која је тамо настајала током многих векова. Све је то у Индији врло живо и присутно и оно што сам тамо видео и нешто описао у овим причама, оставило је на мене неизбрисив утисак. На моменте ми се чини да сам још помало тамо.

* Веома је занимљива последња прича, према којој је књига насловљена, а која се бави познатим мотивом који дуго живи у српској књижевности...

- Вампир је једина српска реч која је ушла у све светске језике и једноставно нисам себи могао да дозволим да не пишем на ту тему, којом се иначе бави мало савремених српских писаца. Давних седамдесетих година сам се у Америци јако изненадио када сам видео да се у тамошњим књижарама продаје велики број стрипова о вампирима, у којима устају из ковчега, праве разна злодела и убијају се глоговим кочевима. Та тематика ме је и иначе одувек занимала, некада сам се бавио и проучавањем наших народних веровања, у којима су вампири незаобилазни. Све је ово на крају резултирало писањем ове приче и још неких са тим мотивом.

* У којој мери је огроман очев књижевни успех утицао на ваше животно опредељење и вашу уметност?

- Поред оца који је био књижевник и мајке која је била историчар уметности није било тешко претпоставити којим ће се током кретати моја животна интересовања. Иначе, ја сам већ био на крају редовних и на почетку постдипломских студија на Факултету ликовних уметности кад је штампан “Хазарски речник”, чија је појава обележила почетак огромног књижевног успеха мог оца, прво у земљи, па ускоро и у свету. Тих година сам се бавио скоро искључиво ликовном уметношћу и тек касније сам почео у већој мери да се бавим писањем (тада сам углавном писао хаику).

Имао сам прилике да први читам оно што је он писао, тако да сам знао начин на који су настајале његове књиге.

* Могли сте, дакле, да изблиза пратите Павићев рад на рукописима...

- Од најранијег детињства сам био сведок његовог рада. Милорад је био изузетно вредан и посвећен послу (у почетку историји књижевности, а потом, све више писању). Свакога дана сам га виђао како пише на бучној писаћој машини. Тада није било компјутера, па је било прецртавања и лепљења исечених делова страница папирним тракама намазаним карбофиксом (ствари незамисливе најмлађим генерацијама). Неретко се дешавало да поређа откуцане странице једну поред друге преко писаћег стола, па и преко кревета или на поду. Често је у свескама записивао ствари које би му касније користиле као грађа за књиге.

* Шта вам је највише остало у сећању на Павића као оца?

- Понајвише његова брига о томе какав ћемо успех у школи имати моја сестра Јелена и ја, а било је ту и разних занимљивих догодовштина. Нека од тих сећања сам записао са намером да и то једног дана објавим.

Иван, Јелена и Милорад Павић 2008. године

* Који вас мотиви и призори, као сликара највише интересују?

- Од почетка бављења сликарством највише су ме занимали мотиви из природе, конкретно анималистичке форме и пејзажи. У свим циклусима, бавио сам се овом тематиком у различитим видовима, с тим што се, у мозаицима и на неким новијим сликама, појављују и апстраховани мотиви. Полазишта за бављењем овим мотивима су и веровања о појединим животињама и њихов значај у различитим културама. Стога се на мојим радовима често појављују говече, јак, дивљи вепар, овца, риба, вук, зец и још неке животиње чија је симболика препознатљива у хришћанству, будизму, хиндуизму, а такође и у многим ишчезлим цивилизацијама. Нешто слично је и са мотивом пејзажа. Ту сам био инспирисан, нарочито у циклусу под називом “Фрагменти пејзажа”, сведеном уметношћу зен будизма.






* Шта се тренутно припрема у одељењу за конзервацију и рестаурацију Народног музеја?

- Оно најважније у последњих 50-60 година. А под тим подразумевам припрему експоната за сталну поставку која треба да буде отворена за посетиоце половином идуће године, после завршетка радова на санацији и адаптацији зграде Народног музеја.