ЗА мене је прича о Бојану Ступици увек била лична, интимна, тако да никад нисам осећао оптерећење што сам његов унук.

Ово за "Новости" каже Матеј Ступица, визуелни уметник из Љубљане, постављајући изложбу у београдској галерији "У 10", на свега неколико стотина метара од сцене која је добила име по његовом деди, чувеном позоришном редитељу и оснивачу Југословенског драмског позоришта. Поставку Neur-o-matic, која ће бити отворена у четвртак у 20 часова, потписује у тандему са Ленком Ђоројевић.

Рођен 17 година после дедине смрти, прича нам, слику о томе шта је Бојан био састављао је из породичних сећања, његових колажа, али и из књиге Мире Ступице "Шака соли".

- Драг ми је Београд и увек сам се добро осећао када сам са оцем посећивао Миру, а долазили смо бар једном годишње. Вероватно је то и због тога што је овде мој деда оставио такав траг - објашњава Матеј Ступица. - У Словенији га се углавном сећају старије генерације. Тамо нема статус какав има у Београду, јер је главне ствари урадио овде, у Југословенском драмском позоришту.

На деду га највише асоцирају неке мале ствари, попут стварчица од каменчића, које је Бојан правио док је био у логору, током Другог светског рата, и слао их сину. Матејов отац Матија још их чува у својој соби.

- Бојанове скице за сценографије које имамо делују изузетно модерно, чак и сада - наставља наш саговорник, додајући да није једини у породици "повукао" уметнички ген: отац му је архитекта, а старија сестра ради у позоришту. - Увек сам замишљао како је Бојан радио. Мало је остало његових снимака, а мало је и представа снимљено. Пре годину-две, пронашао сам на интернету његов интервју у коме постоје реченице мени толико блиске да сам могао и сам да их изговорим.

Београдској публици Матеј ће се представити петим заједничким пројектом са Ленком Ђоројевић (рођена у Никшићу, дипломирала на Академији у Требињу, а магистрирала у Љубљани), са којом сарађује од 2012. Пре две године овај уметничи тандем добио је награду чувене словеначке ОХО групе.

Рад Neur-o-matic представља једну сложену инсталацију, налик на малу фабрику, у чијој изради је учествовало чак осморо људи (од којих је један и инжењер). То је својеврсна прича о "комуникацијском капитализму" који сам себе урушава. Као литерарна подлога послужило им је дело Данијела Хармса.

- Кренули смо од почетка капитализма и сместили га у услове у којима ми сада живимо - објашњава Ленка Ђоројевић.

- Почетна теза била је да је данас сваки рад обесмишљен и да смо дошли до апсурда да је једини отпор заправо у нераду. Технологија није политички и идеолошки одређена, али се она окренула против човека. Све технолошле "протезе" које постоје у нашем раду се зато самоуништавају. Технологија је постала саставни део наших живота, а не би требало да буде.

Оба уметника овог двојца се, кажу, добро сналазе у овој "просторној драматургији", јер имају искуства и у другим креативним пољима. Ленка је магистрирала сценографију, а и Матеј је радио за позориште и филм. Недавно је направио плакат за документарац "Радничка класа одлази у Рај", Марка Цвејића.

- У данашњем свету, независно од културног окружења, сви живимо у мумифицираном надзору. Комуникације служе за контролу, а не да нам олакшавају живот - закључује уметнички тандем из Љубљане.

Ленка Ђоројевић и Матеј Ступица постављају изложбу


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Буђење "Ступице"

ОГРОМНЕ РАЗДАЉИНЕ

ПРВИ свој заједнички пројекат Ступица и Ђоројевићева представили су управо у Београду, "Књигу уметника" у Народној билиотеци Србије.

- Било нам је веома стало да ову изложбу доведемо у Београд, иако нисмо били системски подржани, обезбедили смо средства помоћу продуцената - каже Ступица. - Данас су раздаљине између Љубљане, Загреба и Београда огромне. У глави више не постоји та веза. Ближи је Лондон.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Век од рођења позоришног мага

КЛЕТВА МАРГАРЕТ ТАЧЕР

КАПИТАЛИЗАМ је као систем деспотски, а најрапиднија деструкција десила се у 20. веку - сматра Ленка Ђоројевић. - Стигла нас је клетва Маргарет Тачер да постоје само индивидуалац и породица, а не и заједница. Тиме је уништен темељ хуманости и одузета будућност човеку, тако да су потребна удруживања свих сегмената друштва и културе у нешто ново што може да буде одговор деспотском капитализму. Глобализација је изједначила све да би могла да успостави контролу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Иза Мире Ступице остала - тишина