ЈЕДАН од првих песника кога сам видео, свакако први кога сам упознао, с њим се дружио, разговарао о поезији био је Петар Пајић. То је било када сам дошао у ваљевску гимназију. Пре него што сам га упознао, нисам веровао да песник може бити жив, а они који су живи за мене су више живели у облацима, него на земљи. Од њега сам први пут чуо за многе савремене песнике. За себе је говорио да је најсличнији Рилкеу, нисам ни слутио да ћу то запамтити, а камоли да ћу те речи после толико година цитирати опраштајући се са њим.

Песник и академик Матија Бећковић овим речима растао се од свог великог пријатеља и колеге по перу Петра Пајића (1935 - 2017), који је у осамдесет другој години напустио животну сцену. Песник одговорне и плодоносне песничке службе, српској књижевности оставио је упечатљив литерарни опус. Прочуо се, поред осталих добрих песама, по седмоделној “Србији”, која је настајала безмало три деценије и која се готово исто толико усмено преносила. Постала је познатија од свога аутора, рецитују се у кафани и данас стихови: “Српског вођу Карађорђа/ Убио је други вођа/ Место где је било клање/ Срби зову Радовање.”

- Петров отац Лука био је пекар и верујем да је то очево занимање било пресудније за његову душу, него Рајнер Марија Рилке - каже Бећковић. - Петар Пајић се јавио као довршен песник, па је тешко разликовати које је песме писао онда, а које сада. Па и оне његове најчувеније стихове: “Ја сам био у Србији, Србија је на робији!”

Током целог свог стваралачког опуса Пајић је неговао завичајну и националну линију, написавши неке од најбољих родољубивих стихова и песама у 20. веку. Он је, како су говорили критичари, чист лирик, који на најбољи могући начина спаја традиционално и модерно, историјско, интимно и метафизичко, тежећи ка савршенству и беспрекорном језичком изразу, чистоти и хармонији.

- Отишао је један од бардова српске поезије - говори потресен књижевник Милован Витезовић. - Дружили смо се до задњег момента. Његова песма “Србија” је најбоља. Била је забрањена, а тачна до бола. И друге су му песме одличне, а она која обележава епоху Срба на овим просторима је његова “Византија”. Пајић је био и песник љубави. Оставио је велико дело иза себе.

Скоро да нема песничког признања, које Пајић није добио, тако се, на питање новинара, коју награду још очекује нашалио:

- Нобелову, наравно!

Опраштајући се јуче од свог пријатеља и колеге, књижевник Радован Бели Марковић је закључио:

- И понад облака биће свој на своме, велики песник, Петар Пајић... Из земље је и поникао небо да досегне, одавно се то познало...

ОПРОШТАЈ У ВАЉЕВУ

ПРИЈАТЕЉИ и породица опростиће се од Петра Пајића у понедељак на ваљевском гробљу. Али то неће бити и крај. Песник је то наговестио у својим стиховима: “Срешћемо се (У висини), у плавој нигдини/, где множина/ постаје једнина./ / Крај је краја / почетак бескраја, / нисмо гости/ само у вечности. / Срешћемо се/ кад се све избрише/ и кад сенке/ не будемо више.”