НАЈОСОБЕНИЈИ извођач Ћопићевих дела, вечни Николетина Бурсаћ нашег детињства, познати глумац Тома Курузовић, преминуо је данас у свом стану у Београду, од последица срчаног удара.

Рођен је 18. октобара 1930. године на Бистрику изнад Принциповог моста у Сарајеву. За себе је говорио да је дете театра: отац је радио као позоришни фризер, власуљар и шминкер, а мајка као кројачица. Први пут на сцену стао је у својој петој години (са сестрама Ксенијом и Надеждом) и на њој је провео више од осам деценија:

- У Београд сам дошао 1947. године, на надсихронизацију једног филма. И остао. Студирао сам режију и књижевност, а завршио глуму у класи Јозе Лауренчића - открио је у једном разговору за “Новости”. - Најдраже улоге сам играо и режирао у Шекспировим комадима, али ми је Помет у “Дунду Мароју” донео Шестоаприлску награду града Сарајева. Ипак, готово цео век провео сам на Црвеном крсту у Београдском драмском позоришту.

У сећањима публике остаће упамћен по Ћопићевим ликовима. Као познавалац пишчевог завичаја бојио их најтоплијим бојама, од Николетине до Пепе Бандића... С писцем је годинама друговао, а Ћопић је за глумца знао да каже:

- Ако су некада цареви имали дворске луде, писац Бранко Ћопић има свог глумца! И што је најинтересантније, Томо воли да ме “додаје” а ја се не буним.

Курузовић се бавио и писањем прозе и поезије.

"Оно мало части"

Играо је у филмовима “Живот је наш” , “Шолаја”, “Под сумњом”,” Туђа земља”, “Јазавац пред судом”, “Суданија”, “Лицем у наличје”, “Орлови рано лете”, “Хороскоп” ,”Давитељ против давитеља”, “Тајванска канаста”, серијама “Леваци”, “Салаш у малом риту”, “Повратак отписаних” (чувени Мисирац), “Више од игре”, “Осма офанзива”, “Вук Караџић”, “Крај династије Обреновић”... Само три недеље од уградње пејсмејкера заиграо је у још неемитованој серији “Сенке над Балканом”.

На питање откуд толико снаге, радозналости и стваралачке воље, Курузовић нам је својевремено одговорио:

- Вагон живота увек гурам сам, са шкрипом. А кад га откачим и крене назад, он полагано клизи. Тај вагон је без локомотиве, без ичије помоћи: вечно препуштен сам себи. Из њега се чују разне туђе мисли и речи, а своје говорим шапатом да другима не нанесем бол. И зато стално понављам - много ми је лепше са богом у монологу, него са људима у дијалогу...

РЕНАТА УЛМАНСКИ: НОСИО ЈЕ ОСМЕХ У ОЧИМА

- КАДА чујем име Томе Курузовића, једино чега се сетим је једно давно, ведро доба његове и моје младости, представа у БДП “Вук Бубало”, и писац те представе Бранко Ћопић. Сећам се и сцене, у којој девојка и момчић стидљиво разговарају, и лица тог дечкића, свег у осмеху. Успео је тај осмех у сјају својих очију, и ту радост да сачува до краја. У овој давној сцени он је мени даривао јабуку. Сад је отишао, и однео и јабуку и све са собом...

Као Мисирац у "Повратку отписаних"

ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ: КРАСИО ГА МЛАДАЛАЧКИ ДУХ

- ТОМА је, премда у годинама, био толико пун живота и младог духа да имам осећај као да је преминуо неки млад човек. Изузетно необичан уметник, играо је код мене од “Рода”, преко “Монтевидеа” до “Сенки над Балканом”. Ту је одиграо врло лепу улогу сељака на пијаци поред Главњаче, и упечатљиву сцену у којој продаје српски кајмак Павелићу. Наравно, и поводом те приче о НДХ Тома је имао анегдота, којих је био препун. Увек разговорљив, забаван...

САХРАНА У СУБОТУ

- МОЈА супруга Мирјана, деца и ја, са татом смо последњи пут разговарали пре неки дан. Звучао је добро, није се жалио на проблеме са здрављем. Можда није желео да нас оптерећује... - каже за “Новости” Александар Курузовић, Томин син. - Мада је имао проблема са срцем и због тога му је почетком лета уграђен пејсмејкер и предлагана једна тежа операција, он није прихватио.

Породица је саопштила да ће сахрана бити у суботу, 5. августа, на Бежанијском гробљу и да ће од 10.30 примати саучешће.

М. М.