НОВОСТИ КОД БРАНКЕ ВЕСЕЛИНОВИЋ: И у 99. години сам млада јер имам душу од свиле

РОДИЛА се у Старом Бечеју и увек остала млада!

Родила се у септембру, у знаку Девице, и увек остала добра.

Родила се као шесто дете срећних родитеља, Јованке и Александра Ћосића.

Родила се да буде глумица, и увек остала глумица.

Родила се као глумица 1938. године, у представи "Карлова тетка", Народног позоришта Дунавске бановине у Новом Саду.".

Овим стиховима започео је Љубивоје Ршумовић песму посвећену Бранки Веселиновић, "Бранка са душом од свиле".

Та, и таква Бранка, са таквом душом и данас је - глумица, док у свом дому, окружена небројеним успоменама, ишчекује нови септембар и свој 99. рођендан.

Препуна животне мудрости, а вазда иста, одише истом радошћу и енергијом као и пре тридесет година, док је још увелико играла, или пре пет деценија док је већ по ко зна који пут обилазила планету и увесељавала свет, у друштву великих песника, свог вољеног Млађе, верних лутака... Иста је, чиста, свилена и пуна доброте, била та душа и пре деценије и по, када је Бранка пала са сцене свог ЈДП - и таква остала све до данас, упркос телу које се од тада помаже штакама.

- Пала сам са висине од три метра, али нема везе, добро је, опоравила сам се и још сам активна, моје биографске године и немају много везе са мојим правим годинама - каже глумица, без трунке једа или жеље да тражи кривца. - Увек сам вежбала тело, али још упорније тренирам мозак, мора се то у овим годинама, пуних 98, скоро 99, то су већ озбиљне године. Активна је и наша Фондација Бранке и Млађе Веселиновић, за додељивање глумачких награда, којој смо мој Млађа и ја оставили све материјално, то нас никада није интересовало.

И збиља, неколико милиона, колико су њих двоје унели у тај Фонд, Бранка и не помиње - тај новац је само средство да сваке године неког од колега овенчају наградом, искажу поштовање глумцу. То су тек бројеви, баш као и године, које она не признаје.

Већ пету годину, Бранка траје без свога Млађе, са којим је делила добро и зло кроз више од шест деценија, на сцени и у животу, на путовањима али и у нашој земљи, где су дуго били вољени и поштовани као "најстарији активни глумачки пар". И баш као што се штакама помаже у свом увек енергичном ходу, Бранка се ослања и на помагала за душу - безбројне успомене на велику љубав и толике године заједничког трајања.

- Свакога дана погледам ове фотографије, од мојих родитеља до Млађиних и мојих, сетим се догађаја који су на њима забележени, где смо тад били, са ким, како је било, шта смо играли... И тако се вежба мозак, то може свако, и требало би свако тако да ради - несебично дели савете "старијима", махом деценијама млађим од себе.

Те су успомене свуда око ње, на бројним фотографијама, али и на дипломама, признањима, уметничким делима која су у пару сакупљали, уткане су оне и у Бранкине слике, цртеже, стихове које неуморно "везе". "Римује" све, од посвета у дечјим књигама, до савета и парола којима се води кроз живот.

Јер Бранка, рођена и вољена као Ћосић, а удата и још вољенија као Бранка Веселиновић, глумица, песникиња и сликарка - претаче стварност у поезију. То није хоби, некад ни свесна намера, то се сама њена душа претаче из крхког тела, у вечној тежњи да сваког помилује, погледом, осмехом, покретом руке, пре свега лепом речју.

- Кад год могу посетим и домове пензионера, стално ме позивају, а често одем на неки од штандова, где продајем играчке, књиге и цртеже, за помоћ оболелој деци - прича неуморна хуманитарка, чију је хуманост пре много деценија озваничио и Уницеф именујући је својим амбасадором, али и бројна признања, међу њима и она "Новости", за најплеменитији подвиг.

Љубав коју нису дали својој рођеној, која су једина недостајала да употпуне њену и Млађину дуговеку срећу - делили су свој деци света. Понајвише, оној немоћној, болешћу погођеној. Њено узбуђење и радост у присуству деце - није могуће одглумити, ни за једну глумицу. Дан-данас Бранка малишанима редовно поклања примерке своје "Књиге о доброти", препуне њених и дечјих цртежа и стихова, детињих мудролија, али и песама Ршума, те вољене њене "преблаге Десанке", Максимовић.

- Са Десанком сам пропутовала свет, усрећиле смо многу децу, стиховима, представама и луткама, које још чувам - прича Бранка док показује омиљену и најпознатију своју лутку, тачније лутка у ескимској одећи: - Ово је Сармико, дошао је са нама из Русије још кад смо први пут били тамо, 1956. године.

Како узме у руке верног Сармика, пушта га да је "обгрли" и "поприча" са њим, и настаје преображај - Бранка истог момента постаје "само" глумица, један од оснивача Југословенског драмског позоришта које је обележило њен и Млађин живот. Године играња, громогласни аплаузи, велика глумачка пријатељства везала су их за ту кућу, као и кумство са вољеном њеном Миром Ступицом...

Пензија се редовно одриче, баш као и некада хонорара, у корист невољника, и стан је продала за ситне новце журећи да још неком помогне, материјално јој заиста не представља ништа - осим средства да се неком притекне у помоћ. Бранка се не жали, напротив - препуна је захвалности. За све лепе године које су за њом, и за оне које долазе, за пребогат живот, за доброту којом је несебично обдарена, за љубав коју је одасвуд примала. И давала. И даје.

ЛИЧИ НА "ПОКОЈНУ БРАНКУ"

БРАНКА годинама радо препричава анегдоту, када јој је неко од поштовалаца једном приликом у позоришном фоајеу добацио: "Госпођо, што ви личите на покојну Бранку Веселиновић!", на шта је Никола Симић поентирао: "Дабогда нам ти још дуго била тако покојна!"

- Ето, и драгог Николу сам дочекала да сахраним, а био је толико млађи од мене... - са сетом констатује, присећајући се свакодневно "звездане" екипе својих пријатеља: Марије Црнобори, куме Мире Ступице и осталих великана који су нас давно напустили.