МУЗЕЈ афричке уметности, настао у клими југословенске спољне политике несврстаности и антиколонијализма, пуне четири деценије афирмише културно и уметничко стваралаштво афричких народа и бори се против предрасуда о удаљеним културама и народима.

Ове недеље је поводом јубилеја, 40 година постојања, у музеју отворена изложба ауторки Ане Сладојевић и Емилије Епштајн. Назив изложбе Nyimpa kor ndzidzi (“Човек не може опстати сам”) потиче од натписа на боку рибарског чамца који је др Здравко Печар добио на поклон од шефа рибарског села Манкоадзе у Гани 1975. године. Као што човек не може опстати сам, ни музеј не може да опстане без сећања на своје осниваче - Веду Загорац и Здравка Печара.

- Антиколонијализам и несврстаност одбачени су као наслеђе, а могу бити релевантни и данас - каже, за “Новости”, Ана Сладојевић. - То је нешто на шта желимо да подсетимо и овом изложбом.

Здравко Печар је често истицао да су предмети у музеј донети са дозволом афричких државника. Многи су изнесени из земаља порекла као политички гест солидарности, како би Африка могла бити представљена не као примитиван, већ као културом богат континент. Веда Загорац и Здравко Печар први сусрет са Африком имали су у Египту, а 1958. године одлазе у Тунис и Алжир, где Печар као ратни дописник “Борбе” постаје сведок битака за национално ослобађање Алжира. За то време Веда постаје културни аташе при нашој амбасади у Тунису. Недуго затим и Здравко постаје дипломата, и наредних двадесетак година провешће углавном у западној Африци.

- Почели су као аматери, али је Веда, када је збирка почела да расте, дошла на идеју да направе репрезентативну колекцију. Били су фокусирани на скулптуру у дрвету, на маске, тканине и фигуре - објашњава Сладојевићева.

Улаз у зграду музеја,фото Н.Фифић

Предмете су прво понудили Ровињу, 1973. године. Збирка, међутим, тамо није представљена, па су је понудили Београду, на чијем је челу тада био Живорад Ковачевић, који је подржао оснивање музеја. На месту данашњег музеја био је уметнички атеље, па је музеј грађен као наставак атељеа, садашње мале сале.

- Музеј се трансформисао 1989. године, када је подигнута велелепна купола на првом спрату. Нажалост, она никада није довршена. Сада се помиње реконструкција и мислим да политичари треба да питају стручњаке за мишљење како промене не би нарушиле постојећу структуру - поручује наша саговорница.

Аутор Ана Сладојевић ,Фото Танјуг/Д.Кукунџић

Изложба, која ће трајати до фебруара идуће године, има два сегмента. Стална поставка враћена је у стање приближно оном које је имала пре четрдесет година, али је допуњена тематским пунктовима које ће посетиоци моћи да прате на мапи у брошури коју је, као и целу изложбу, дизајнерски уобличила Ивана Бунушевац. У малој сали музеја, некадашњем атељеу, налази се део изложбе под називом “Распакивање архива Веде Загорац и Здравка Печара”. Ауторке у њој презентују цитате, биографске податке, фотографије и друге мало познате музејске садржаје како би истакле рад његових оснивача.

Гости на отварању поставке Фото Н. Фифић

- Архивска грађа говори и о нашој средини и о томе како смо схватали Африку и њену уметност. Откриће су нам били тротомно издање алжирског револуционарног листа и оригинални цртеж тунишанско- -алжирске границе коју су Здравко и Веда илегално прелазили. Здравко је проводио дане и недеље са алжирским борцима, а Веда је била заслужна за објављивање свих бројева тих ратних новина. Битно је стално имати на уму да у музеју нису значајни само предмети из Африке, већ читав контекст настанка и дискурси антиколонијализма и солидарности.

Рибарски чамац који је Здравко Печар добио у селу Манкоадзе у Гани ,Фото Танјуг/Д.Кукунџић

ПРВА ПРОЦЕНА ФОТОГРАФИЈА

ТЕК пре две године започета је дигитализација архивске грађе, захваљујући Милици Наумовић, а пре годину дана - озбиљно истраживање архивског материјала.

- Прошле године у оквиру пројекта Музеја савремене уметности “Несврстани модернизми” у госте нам је дошао француски теоретичар Оливије Адуши. Он је дао прву евалуацију Печаревих ратних фотографија - каже Ана Сладојевић.