ЗА маштовити и заводљиви роман "Узбуна на планети Окуко" (издавач Bookland) Бошко Ломовић (1944) недавно је добио угледну награду "Гордана Брајовић" за најбољу књигу за децу и младе у прошлој години. Жилверновска, футуристичка прича, која се догађа 2112, осим добре забаве нуди и значајне поруке.

Иза овог аутора, уз многобројна дела за одрасле и младе, стоји и несвакидашњи животни пут: радио је као књиговођа, благајник, руководилац возног парка, банкарски чиновник, трговачки путник, наставник, новинар... Имао је укупно 16 занимања, у 14 различитих фирми!

* Шта вас је подстакло на то да у награђеном роману читаоце поведете на необичну планету?

- Да кажем, најпре, како сам открио планету Окуко. Извините, не ја, већ Дечак Са Кључем О Врату (то му је име и презиме), јунак мог ранијег истоименог романа. Сам у кући, узео је да чита Свифтова "Гуливерова путовања". Читајући, заспао је и у сну слетео на малену планету на ободу Кумове сламе, међу становнике по свему другачије од Земљана. Другачије по томе што имају моћ да разговарају телепатски, чак и са животињама, и што, насупрот нама, живе у савршеном складу с природом. Па кад сам већ описао његове сањане доживљаје, одлучио сам да на Окуко, сто година касније, "пошаљем" тројицу космонаута са Земље: Американца, Кинеза и Руса...

* Поруке из романа су јасне, али су дате ненаметљиво, кроз веома занимљиву причу?

- Хтео сам, а читаоци пресуђују да ли сам успео, да напишем књигу која фантастичним елементима поспешује дечје маштање, као што су то чинили Свифт, Луис Керол и Сент-Егзипери. Успут да им скренем пажњу на важност равнотеже која је у природи успостављена самим настанком света, али је човек све више ремети на своју штету. Истовремено, роман је намењен и одраслима као сатирично штиво: опомена да захуктали индустријски "прогрес" скраћује живот планети и да би, једнога дана, свеколико стварање протеклих и наше цивилизације могло постати узалудно. Децу ће очарати доспеће земаљске летелице са људима на планету удаљену неколико стотина или хиљада светлосних година, али ће савест старијих читалаца, поготову моћних, ако до њих дође, бити узнемирена пред разлогом који је Земљане натерао на такву пустоловину.

* Објавили сте више од тридесет књига, а половина је намењена малишанима и младима. Шта је за вас био већи изазов?

- Прву књигу за децу, збирку песама и прича "Заљубљени бицикл", објавио сам у 41. години. Две-три године раније за најмлађе сам написао прве стихове, и то после две збирке прича за одрасле и десетак награда за приповедаштво. Није ишло глатко, а то ми је постало схватљиво касније, кад сам чуо или негде прочитао како је Душко Радовић одговорио на питање новинара како се пише за децу: "Исто као за одрасле, само много боље". Докучио сам да писати боље значи писати за децу, а деца су, то знамо, најмасовнија, највернија и најнеподмитљивија пишчева публика.

* Колико је бављење разним професијама утицало на ваше књижевно стваралаштво?

- Сваки нови посао је тражио савлађивање новог знања, вештине, подразумевао сусрете и сарадњу са новим и другачијим људима. Писац "Малог Принца" је био у праву кад је рекао: "Волим људе другачије од себе, јер ме обогаћују". Живео сам две деценије у вишенационалној и вишерелигијској средини, путовао у више земаља Европе и Африке, углавном новинарским послом... И тако, огледањем у разним занимањима, сусретањем са различитим људима, њиховим менталитетима, обичајима и схватањима - стицало се драгоцено знање и искуство потребно једном писцу.

У КОРАК СА СВЕТОМ

* ЧИНИ се да српска књижевност за децу држи добар корак са светском?

- И те како! И у поезији и у прози. Био сам у прилици да мало више читам класичне и савремене писце са шпанског, француског, немачког и португалског говорног подручја и да констатујем да српски аутори с њима стоје раме уз раме. Вредност појединих међу њима, могу рећи и понајбољих, јесте и у томе што су, у сагласју на новим сензибилитетом данашњег детета, прилично избрисали границу између књижевности за млађу и старију публику..