ЈЕДНА од скулптура на недавној београсдској изложби Габриела Глида зове се “Почетак”, а како нам њен аутор каже, могла би, из неког филозофског разлога, да се назове и “Крај”, или “Мањи почетак”.

На почетку или крају, битна је, међутим, порука да је уметник ту, да траје и ради. Упркос свему. У Глидовом случају, то је чак “рад на два разбоја”. Преко пута Калемегдана, у згради Факултета ликовних уметности, на коме предаје вајање и цртање, представио је недавно, на “два ћошка”, паралелне поставке: у Галерији ФЛУ скулптуре (“Почетак”), а у Центру за графику - дигиталне принтове.

- Један од разлога што су се изложбе одвијале паралелно управо је близина излагачких простора - каже за “Новости” вишеструко награђивани уметник, чија се дела налазе у МСУ, Народном музеју, Музеју града Београда, Музеју “Цептер”... - Заправо, у питању су две целине које се стапају у једну, односно циклуси из истог периода, иако је скулптура захтевала нешто више времена. Они су повезани, мада ја на томе не инсистирам, јер нисам превише фасциниран новом технологијом, векторским цртежима које сам радио на рачунару. Односно, све скулптуре које су биле изложене, могу да буду преточене у принтове, али и обрнуто, принтови могу да буду и тродимензионални облици.

* Мотив који се понавља на изложби “Графика у земљи среће”, шара ћилима, носи и значења шира од фолклора и наших простора?

- То је заправо неко сећање на логику градње, ткања тих вертикала и хоризонтала, на нити потке и основе. Тако да је сама технологија у оригиналу израде таквих мотива, доводила до јасних геометријских облика. Мени је у овом раду била идеја да из најједноставнијих геометријских слика долазим до решења у скулптури, што је захтеван задатак. Полазна тачка је била да свака скулптура има као базу, полазну основу геометријску слику као што је круг, елипса, основа квадрата са неком амплитудом...

* Када кажете “земља среће”, на шта мислите?

- На ову непромењену земљу у којој се рађамо, одрастамо, покушавамо да радимо, и на крају нестајемо. То је земља среће - Србија.

* А која је то матрица по којој функционише та “земља среће”?

- То је матрица истрајности на непроменљивости нечега што је требало давно већ променити. Ситуација у којој смо је прилично јасна, а ми никако да се померимо ка здравом мишљењу.

* Да ли је то можда и питање менталитета, историје?

- Увек постоје јасни интереси: да живимо у време робне размене, то би можда био кромпир, али сада и овде су то новци, нешто што врти где бургија неће.

* У ситуацији када новац ствара главне друштвене токове и мере, колико је чињеница да је уметност на маргини, парадоксално спасоносна по слободу изражавања?

- Једина предност немања уметничког тржишта је то што сте потпуно слободни да радите шта год желите. Питање је, међутим, како ту продукцију остварити, од чега ћете радити. То је као да на Сајму аутомобила изложите нека суперкола, а да их нико не купи. Морате да се замислите да ли је то што радите довољно добро и да ли можете да живите од тога. И поред тога што имам ухлебљење на Факултету, мислим да је овде ситуација драматична. Сви причамо о смањеним издвајањима за културу, али се ништа не мења. Бесмислено су то мале суме. Да слобода је ту, али ње има и у уређеним системима, где су плаћени и мишљење и идеја, а наравно и дело.

* Како би мимо издвајања из буџета држава могла да помогне конкретно вајарима?

- Рекреирањем идеје шта је битно поставити као скулптуру у јавном простору. Одавно сам говорио, да је превазиђено, рецимо, историјске личности представљати фигуративном скулптуром, колико год да ценим фигурацију, јер из ње увек нешто ново може да се научи. Невероватно је да у Београду више нема конкурса за савремену скулптуру и да у Апатину постоји више дела наших значајних савремених аутора.

* Ипак се постављају споменици по Београду...

- Учествовао сам на неким конкурсима на којима се тражила тендерска документација као за увоз 600 “тојота”. А опет, имате ситуације, где се политичким одлукама, већ урађени споменици постављају на главним местима у граду. И то трајно остаје као мерило укуса нашег времена и оних који одлучују шта ће се поставити.

* Јесу ли уметници препуштени сами себи?

- Не очекујемо да будемо терет друштва, јер понекад се стиче утисак да се бавимо непотребним послом. Постоји нека идеја међу нама да је неопходно радити, али је често то неизводљиво. Продукцијски више не можемо да се меримо са развијенијим земљама. Каква нам је држава такви смо и ми. Тешко је нешто постићи и са веома озбиљним радом. На београдској сцени има добрих уметника, са много добрих, произведених дела која таворе по становима, или подрумима. Ја у свом послу мењам материјале, а често помислим и на промену посла, да ми следећи пројекат буде нека субвенција из пољопривреде.

* Како младе људе са којима радите охрабрујете да остану у свету уметности?

- Објашњено им је шта их све чека, а посао педагога је да буде несебичан, да оно што зна, што више пренесе, а да при том не улази дубље у поетике. То је први корак да их не збуните. Охрабрење може да буде једино добра енергија. Немамо пуно опција. Струка вајара има неколико заната у рукама, али сигурно да свако од њих, уписавши факултет очекује да буде уметник. Односно, велики уметник. И то је здрава амбиција, али је реалност другачија. Морају да буду флексибилни и примају ударце свакодневице.

ЗНАЧАЈНИ УТИЦАЈИ ОЦА И МАЈКЕ

РАДОВИ Габриела Глида, написао је његов колега Здравко Јоксимовић у тексту уз изложбу скулптура, остављају “утисак елеганције и отмености”, што им “обезбеђује једну посебну интелектуалну ауру”. У њима је стиче се утисак спојио и искуства уметности оба своја родитеља: ткања (мајке чувене примењене уметнице Гордане Глид) и вајања (оца Нандора Глида, који је оставио значајан траг у југословеској скулптури). На питање колико је било намере у овом спајању, одговара:

- Није то био неки задатак који сам себи одредио. Ћилими имају везе са радом моје мајке, наравно скулптура је нешто што ме одувек везује са радом оца. Да су били обућари можда бих наставио тај занат. Често нас одређује тај склоп околности у оквиру кога се формирамо као личности - место на коме живимо, ћошак на коме одрастатамо... Читава та средина је сигурно имала утицаја.