САМА одлука да се оснује Српски ПЕН центар и приступи Међународном ПЕН 1926. године, већ међу првих двадесет националних центара у свету, много говори о виталности нашег књижевног круга тог времена. Било је то на иницијативу Исидоре Секулић, баш као што је пет година раније, књижевница Кетрин Досон-Скот у Лондону изашла с таквом идејом пред групу енглеских писаца и придобила их за оснивање ПЕН-а.

Ово у разговору за “Новости” каже Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН и потпредседница Међународног ПЕН.

* У протеклих девет деценија ПЕН је био на великим искушењима?

- Основан, по угледу на Друштво народа, као покрет књижевничког отпора рату и против сваког идеолошког, расног, верског и националног насиља, ПЕН је и у друштвима развијене парламентарне демократије већ у старту подозреван као превише либерално удружење, а шта тек рећи за тоталитарне режиме. Тако да је искушења за овакво књижевно повезивање било напретек. Па можда су баш та искушења и учврстила постојаност писаца да не посустају у одбрани мира, слободе говора, једнакости међу људима и ауторске аутономије књиге, што су била оснивачка и остала до данас начела ПЕН-а. И тако ево, скоро читав један век. Та доследна воља на једној страни, а насупрот њој ратови. Но ни сваки мир није обавезно доносио услове за миран развој, већ и разне идеолошке искључивости, гвоздене и верске завесе, традицијске табуе. Дакле, ПЕН је био и сад је на великим искушењима, али и он је у међувремену постао велика, планетарна организација са 153 центра и нешто око 20.000 чланова...

* Које су најзначајније одлуке (или реаговања) ове наше асоцијације у новије време?

- Свакако прави велики подвиг обнове ПЕН-а, сада давне 1962. године, након 17 година забране у новој, послератној Југославији. Писци међу њима, Андрић, Васко Попа, Десанка Максимовић, Јован Христић, Предраг Палавестра, Миодраг Павловић и други успели да се изборе са идеолошким стегама и да обнове рад ПЕН центра који је после рата распуштен као буржоаска класно штетна, сумњива западњачка, заврзлама. И да одрже Конгрес на Бледу. А да бисте проценили какав је то успех, подсетићу вас да ће многи ПЕН центри у земљама иза гвоздене завесе чекати пад Берлинског зида да би се обновљени придружили међународној ПЕН породици.

* А које су важне одлуке донете у последње две деценије, после распада Југославије?

- Једна од важних одлука је одбијање дотације тадашње државе, у знак протеста против Милошевићеве политике. То је био озбиљан ризик за опстанак. Тешко смо га издржали, али нисмо попустили. Смањили смо трошкове на минимум, сами смо финансирали путовања и одржавање канцеларије, налазио се и покоји спонзор. Све у свему преживели смо, али с доста муке. Сећам се да је за пут у Сантјаго де Компостела на Конгрес куд смо ишли Давид Албахари и ја, ПЕН позајмио паре од Јеврејске заједнице, где је Албахари тада радио, па смо враћали на рате, углавном од својих пара.

Значајном одлуком сматрам и то што је наш ПЕН центар одлучио да затражи колегијално разумевање од Конгреса да не будемо искључени из рада Међународног ПЕН-а за време санкција. И то смо постигли. Истичем и то да је Српски ПЕН центар покренуо и издавачку делатност, што је била добра одлука. Објављено је на енглеском неколико значајних антологија, те каталога писаца, збирки песама и есеја, као и Историја српске књижевности. Уз то бранили смо људска, морална, радна и ауторска права писаца и других угрожених грађана, као и жртве политичких и других прогона.

ПОСЛЕРАТНА ГЕНЕРАЦИЈА

* КОЈИ су српски писци интелектуалци оставили највећи

траг у раду ПЕН-а?

- Тешко је сад овако на присећање правити ранг-листе. Мислим да су оснивачи, писци између два рата били веома активни у промоцији, пласману и тумачењу књижевности, напоредо са превођењем светских дела. Њима захваљујући цветало је квалитетно издаваштво, гостовали су писци из разних крајева света. Наша књижевна јавност је била живља и обавештенија него икад. Треба истаћи учинак послератних француских ђака, врсне преводиоце, Ибровца, Милачића, затим есејисте: Богдана Поповића, Исидору Секулић, Аницу Савић Ребац, Кашанина, писце: Андрића, Растка Петровића, Дучића, Десанку и многе друге. У послератном периоду то је била Јара Рибникар, заслужна за скидање забране и наставак рада ПЕН-а, а затим Предраг Палавестра, Јован Христић, Богдан А. Поповић и ко ће их све набројати...

* Борба против цензуре један је од главних задатака ПЕН-а. Где су данас у свету најугроженије слободе писања, мишљења и говора?

- Ни развој друштва, ни процват технолошких могућности није нажалост угрозио цензуру. Напротив, и она је развила своје мимикријске облике и све је теже доказива а све жилавија. Угашених часописа, забрањених листова, и писаца који робијају због јавне речи има у скоро свим земљама, тренутно их је на стотине у Турској, Мексику, Египту, Кини и другим земљама. Где највише, не знам, али, што каже познати турски писац, и један је највише, јер отвара капије тој врсти “кривице”.

- ПЕН веома много ради на томе. Одбору за језичка права и мањинске језике председава једна наша бивша земљакиња, Словенка, Симона Шкрабец, сада удата у Каталонији, па заправо има искуства са малим језицима из прве руке. Тај одбор је у сарадњи са Унеском извршио извесна истраживања и наш Центар је у томе учествовао. На Конгресу у Канади поднета је Резолуција о језичким правима која ће ући у Унескову документацију. Ради се на кодификовању језика који засад постоје само у говорном облику и полако се губе опадањем броја оних који се њиме споразумевају. Иначе, наш Одбор указује и на то да је на делу озбиљна језичка колонизација где они језици којим говоре бројни народи брзо гутају мање језичке групе.