У ГОДИНИ када се навршава 120 лета од настанка чувене слике Павла Паје Јовановића "Сеоба Срба", публика у Новом Саду добила је прилику да до 13. новембра погледа ту икону српске уметности. Упркос познатом податку да се, како каже директорка Музеја Војводине др Агнеш Озер, ово ремек-дело ретко износи из Народног музеја у Панчеву, пред Новосађанима је јединствена изложба. Она садржи један, али изузетан експонат.

- Слика "Сеоба Срба" има четири верзије, односно прву верзију и њене три варијације - каже Димитрије Јованов, кустос и историчар уметности у Народном музеју у Панчеву.

Ово дело Паје Јовановића (Вршац, 1859 - Беч, 1957) имало је врло неизвесну судбину. Попут својих ликова доживело је сеобе које су укључивале и мењање власника. Прича почиње 1895. године када је Јовановићу тада 36-годишњаку и већ афирмисаном уметнику, стигла замолба од Саборског одбора у Сремским Карловцима, на челу са патријархом Георгијем Бранковићем, да изради грандиозну историјску композицију "Сеоба Срба" под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем.

Замисао патријарха била је да слика покаже како Срби нису дошли на тло Аустроугарске монархије у збегу, него као организована војна целина, и то на позив самог цара. Дело је требало да буде изложено на Миленијумској изложби у Будимпешти поводом хиљадугодишњице мађарске државе 1896. године. Уједно, требало је да буде и одговор одређеним угарским претензијама.

Припремајући се за нову фазу у свом стваралаштву, Јовановић је неколико месеци обилазио фрушкогорске манастире са Иларионом Руварцем, тражећи у тим светињама инспирацију и уметничке предлошке за слику.

ИСЕЧЕНА ИЗ РАМА ПРВУ верзију Јовановићеве слике усташе су 1941. године исекле из рама и однеле у Загреб заједно са осталим похараним уметничким благом из Сремских Карловаца и фрушкогорских манастира. После рата захваљујући академику и тадашњем директору музеја СПЦ Радославу Грујићу платно је враћено, али у Београд. Неко време је било у Народном музеју, а педесетих година постала је саставни део фундуса Музеја СПЦ у Патријаршији. Пре око деценију слика је рестаурирана и конзервирана.

Рад на "Сеоби Срба" с великом пажњом пратила је тадашња штампа. Писало се да је Јовановићево платно "живи комад српске културне историје и етнографије са кога ће се читати не само српска историја и вештина српског уметника него и његово познавање свега тадашњег живота српског народа".

Али, авај! Када је уметник завршио прву верзију, патријарх Бранковић је имао низ примедби. Замерио је Јовановићу што је у први план ставио овце, не негирајући да је са народом и патријархом ишла и стока, али не у првим редовима. Затражио је да Јовановић преслика "вишак" ликова из народа, да Србе представи као војну целину, а не као народ у збегу који не зна куда је кренуо.

У низу тражених преправки, уметник је жену с дететом у наручју заменио ратником на коњу, стадо оваца замењено је војницима - пешацима, а у рукама епископа Исаија Ђаковића, који стоји поред патријарха Чарнојевића досликан је свитак са златним царским печатом Леополда Првог, којим се српском народу у царевини гарантују привилегије.

На преправке је утрошено много времена те слика није била довршена и - није пристигла на изложбу у Будимпешти. Уместо ње, на Миленијумску изложбу послата је друга Јовановићева слика - "Вршачки триптих".

Док је још радио на првој верзији, Јовановић је исти мотив скицирао на платну на који је вратио своје првобитне ликове. Слика је већ била на гласу, те је предузимљиви загребачки трговац уметнинама Петар Николић откупио право да наредних пола века умножава слику, у тада популарној техници олеографије. Умножио ју је у 1.000 примерака, па је "Сеоба Срба," попут славске иконе, красила многе српске куће.

Паја Јовановић

- Друга верзија преко Београда, седамдесетих година прошлог века прешла је на банатску страну, али није завршила пут у Матици српској у Новом Саду захваљујући предузимљивој панчевачкој власти - каже Јованов. - Платно "Сеоба Срба" димензија 1,27 пута 1,90 метара је 1971. године откупио Народни музеј у Панчеву.

Трећа верзија, такође без цензуре, настала је по поруџбини и то половином Другог светског рата. Наручилац је др Даринка Смодлака из Београда. Остало је непознато колико ју је то коштало, али лик жене с дететом опет је био замењен, овога пута ликом докторке Даринке. Тој слици се изгубио траг.

Уметник у свом атељеу


ПУТ У ЊУЈОРК

ПО завршетку Другог светског рата настала је и четврта верзија "Сеобе". Богати вршачки трговац Миленко Савић наручио је од Јовановића потпуно нову слику, дозволивши уметнику да овековечи своју идеју пре прве "цензуре". Слику је поклонио београдској породици Мандукић, која ју је преселила преко океана у Њујорк. Те "Сеобе" су се 2009. године накратко вратиле у Београд да украсе изложбу посвећену Паји Јовановићу.