ХРВАТСКИ академик Крешимир Немец објавио је биографију Иве Андрића под именом "Господар приче", а како је најавио "Вечерњи лист", ова "опсежна и интригантна књига", прва је хрватска монографија "нашег књижевног нобеловца", коју је објавила "Школска књига".

Већ из овог текста, у ком Немец ближе објашњава садржај дела, јасно је да портрет великог писца боји потребама тамошњег јавног мњења. Хрватски академик, наиме тврди да Андрић, који је крштен у Цркви светог Ивана Крститеља у Травнику као Иван (ово име, како каже, стоји у свим његовим документима до тренутка када јавно постаје писац Иво) никада није прихатио православље, да је славио католички Божић и одлазио у фрањевачку цркву Светог Анте у београдској Брегалничкој улици. Сем сведочења београдских фрањеваца, у интервјуу "Вечерњем", ову тврдњу ничим другим није поткрепио.

У питању је готово импровизација, јер се Андрић никада није верски декларисао. С друге стране, о Андрићевој националној опредељености сигурно најречитије говоре документа из београдског Спомен-музеја Иво Андрић - лична карта, војна књижица, приступница за КПЈ, венчани лист, чије су факсимиле пре пет година "Новости" ексклузивно објавиле.

У личној карти издатој 15. јуна 1951. у Београду, у рубрику "народност" књижевни великан је уписао "српска". Месец дана касније, 19. јула, у војној књижици за "народност" унео је - "Србин". Године 1955. приликом уласка у Комунистичку партију, у евидентни лист својом руком је на место за националност написао "српска". Исто стоји и у венчаном листу из септембра 1958, када се у општини Стари град венчао са Милицом Бабић.

Без ваљане аргументације, Немец иде толико далеко, да књижевника који је у окупираном Београду писао своја ремек-дела, доводи у везу са НДХ?! Позивајући се на сведочења извесног Марка Човића, секретара Милета Будака у Павелићевом министарству вера и наставе, наводи да је преко кума и пријатеља Густава Крклеца, Андрић покушао да се препоручи режиму у Загребу, уз ограду да је то можда био само "пробни балон", због страха и несигурности после повратка у Београд 1941, али да је брзо проценио "да се ратна срећа окреће у корист савезника".

Андрићева лична карта

Ни карактер великог писца, аутор прве његове хрватске монографије, не представља у ласкавом светлу. Описује га као понављача седмог разреда сарајевске гимназије, политичког опортунисту и камелеона, масона избаченог из ложе "Препород" због љубавне афере са Крклецовом супругом Персидом Кершенијевић, "виђеног" амбасадора код Адолфа Хитлера, члана КП, али никада Титовог интимуса попут Крлеже...

Упитан за често помињану тезу да је Андрић заправо "фратарско дете" (да никада није доказано да му је биолошки отац Антун Андрић, који је напустио жену и сина када је писцу било пет година), Немец се, ипак, оградио ставом да то остаје у "апокрифној зони".

- Проблем с Андрићем у Хрватској немају читаоци, него, нажалост, културна и академска елита - изјавио је Немец за "Вечерњи". - Андрић је књижевна величина првог реда, њега треба заслужити. Време ће показати да ли смо заслужили да буде (и) наш.

Колико је у хрватској јавности проблематично Андрићево окретање Београду и српском културном корпусу, говори и чињеница да је у овом интервјуу Немец оспорио и његову последњу жељу да се у нашем главном граду оснује Задужбина Иве Андрића, као чувар и правни наследник његовог дела.

Упитан да прокоментарише наводе које је хрватски академик изнео у овом тексту, председник УО Задужбине Иво Андрић, наш академик Миро Вуксановић, био је кратак и изричит:

- Такви текстови не заслужују никакав коментар - рекао је Вуксановић за "Новости".

НИЈЕ ВОЛЕО ЗАГРЕБ

УПРКОС чињеници да је у Загребу почео књижевни пут и објавио прве књиге, данас у главном граду Хрватске Андрић нема ни улицу ни трг, већ се само једна основна школа у Сопоту по њему зове - нагласио је Немец.

- Андрић се у Загребу није осећао добро и никако није успевао, како сам пише, "да ухвати корене" - објашњава аутор његове биографије, додајући да су то за писца биле године беспарице, подстанарства, болести, студија природних наука које није волео.