Наш свет је празан без мерака

ТРАДИЦИЈА је увек била извор, зачетак и почетак сваког новог времена и његовог духа као непролазне отмености и раскоши - древно учење о постојању, човеку, друштву, историји, религији и животу, сматра београдски политиколог Рамиз Хаџибеговић, аутор књиге "Блиско крају", коју је недавно објавила "Чигоја штампа". У ово дело, као у ризницу, похранио је есеје о вредностима и значењу народне традиције која прожима читав Балкан.

О потреби да проговори о стварима које су повезивале генерације на овим просторима, давале им етичку вертикалу и посебност међу другим народима, већ у првим реченицама књиге Хаџибеговић бележи:

- Савремени човек више не познаје и не признаје никаква објективна мерила, ни природна, ни обичајна, ни морална. Упркос свему што доноси наука и цивилизација, живи се са мањком емоција, у мучној празнини и усамљености, у привидној уљудности, ћутљивој себичности и хладноћи, са доста расула и девијација, свеопштег лицемерја... А само пре неколико деценија, што је за историјско памћење безначајан период, социокултуролошки контекст био је сасвим другачији. Живело се са много више мерака, блискости и интимности, отмено, лагано достојанствено.

Као својеврсно отимање од заборава, али путоказ ка трајним вредностима, Хаџибеговић овом књигом расветљава појмове мерака, муштулука, дерта, аманета, дернека, акшамлука... Објашњава сестринску љубав, али шта су некада значили корзо, моба, вршидба, како су се људи односили према огњишту, софри, кућном прагу... То чини, како примећује рецензент Ратко Божовић, с пажњом сензибилног и одговорног истраживача, за шта је од велике помоћи била ауторова интердисциплинарна компетенција: историјска, културолошка, социолошка, антрополошка, етнолошка, филозофска и књижевна.

Својевремено је у јавности леп пријем имала идеја Рамиза Хаџибеговића да балкански народи обележавају Дан мерака, као нечег што не постоји нигде другде. Од ове иницијативе, како каже за "Новости", неће одустати, већ ће покушати и да је институционализује.

- Реч није лако превести на неки од светских језика - објашњава аутор у књизи "Блиско крају". - На Балкану се користе и изрази ћеиф или ћеф, и гушт, који имају најближа значења мераку. Поетика тог феномена, чудесног релаксирајућег карактера, заснована је на хедонистичком принципу живота, због чега се доста разликује од европског схватања уживања.

Мерак није ништа друго до сам живот, или његова тајна, истиче Хаџибеговић:

- Он није одложено уживање, већ тренутна радост која нам свакодневно поручује: не живи у прошлости, не сањај о будућности, буди ту и сад. Учи нас како треба поштовати себе, па онда и друге и све што нас окружује. Он је мера нашег укуса и избора - хоће ми се, драго ми је; стил и начин живота, стање духа, афирмација живота.

Лексикони, речници и енциклопедије дерт дефинишу углавном као жалост, бол, бригу, чемер, тугу, невољу, док је за Хаџибеговића, у најкраћем, ерупција најлепших и највреднијих емоција, логика душе и срца, жал за животом, а како ће га ко звати, преводити и тумачити најмање је важно. Посебно поглавље посвећено је и муштулуку, као радосној вести, али и награди коју су њени доносиоци добијали:

- Муштулик је својеврсна чаролија неочекиване радости и огромне количине емоција, који никада није био изван живота, времена и простора... Сведочи о великој жељи да се други учине срећнима, због чега се и каже: дар муштулука је сам муштулук.

Описује Хаџибеговић и мобу као темељни образац сеоских обичаја и културе, вршидбу као тајанствену и заборављену реликвију живота, огњиште као вечити пламен који увек остаје да живи, јастук као најинтимније уточиште и најраскошније упориште, ћилим као легенду која још живи... и своје последње поглавље посвећује завичају:

- Срећни или тужни, где год живели, коју год славу славили, колико год се селили, шта год радили и чиме се бавили, у којег год бога веровали, којим год језиком говорили, са које год чесме пили, место рођења има арому и укус почетка и краја. Са дубоким трагом у ткању душе, то је наш усуд, судбина и терет који ни у сновима не малаксава - закључује Рамиз Хаџибеговић.

И МОЛБА И КЛЕТВА

За Хаџибеговића је аманет велика, вечна и поетска тема, лепа и узбудљива реч, која измиче језику:

- Као културолошки феномен, аманет може бити тајна, жеља, молба, упозорење, незадовољство, савет, клетва, предвиђање, поука. Људи су живели у духу сећања или неког остављања у аманет, који не тражи немогуће, нереално, нестварно, већ само истину, правду, добро, љубав.

ЗА СОФРОМ СУ СВИ РАВНОПРАВНИ

У нашој традицији, поред кућног прага и огњишта, софра спада у најважнији симбол сваког дома, без обзира на веру и нацију, сматра аутор књиге, коме је она култ и душа фамилије, снаге и слоге:

- За софром су сви равноправни, она нема комплекс круне, звања, титуле, силе, величине, снаге, ума, лепоте, година. Живот припада свима једнако, а за софром се то најбоље осећа.