ОВОГОДИШЊИ лауреати награде Задужбине Бранка Ћопића, писци Дејан Тиаго Станковић за роман "Есторил" ("Геопоетика") и Мићо Цвијетић за песничку збирку "Свет и кућа" (СКЗ), приликом свечаности доделе награда у здању САНУ исказали су почаст сенима самог Бранка, али и недавно преминулог професора Светозара Кољевића - чији су улога и утицај у одабиру награђених дела али и у целокупном раду задужбине, били немерљиви.



ПИСАЦ ДЕЈАН ТИАГО СТАНКОВИЋ

* НАГРАДА Задужбине Бранка Ћопића за вас је значајна, не само због тога што је реч о првом јавном признању за ваш рад?

- Признање је за мене изузетно значајно, најпре стога што носи име великана, Бранка Ћопића, приповедача из мог детињства, на чијем сам делу научио да читам, и чијим сам речима, писаним на наречју мојих дедова, толико веровао.

Велика је почаст и што ми признање додељује ова Академија наука и уметности, са којом и награђени роман "Есторил", и његов писац имају макар симболичну везу. Наиме, сва три наша књижевника која сам као преводилац изабрао да представим португалској читалачкој публици чланови су ове Академије: то су Иво Андрић, и моји пријатељи академик Драгослав Михаиловић и академик Душан Ковачевић. Два лика из "Есторила" такође су везани за ову високу установу - Јован Дучић био је њен члан, док је Милош Црњански 1930. од Краљевске академије добио признање за своје "Сеобе".

* Спону између вашег, и награђеног дела али и живота другог лауреата, представља исељеништво, као тема и судбина; о томе сте беседили и у САНУ?

- Роман "Есторил" се бави животима људи који живе ван родне земље. Стога сам сматрао умесним да се приликом доделе награде у здању САНУ осврнем на тему на коју у последње време та институција оправдано скреће пажњу јавности. Реч је о одливу мозгова. То није ни нов, ни само наш феномен. Из земље као наша, која није богата, одувек се одлазило тамо где живот пружа више могућности. Што будемо ближи идеалу благостања, стабилности и меритократије, то ће мање наше деце одлучивати да оде и више ће се наших одсутних земљака придружити нашим напорима за бољитак. Верујем да их се ваља пажљиво саслушати, особито када доносе нове и другачије идеје. Ово признање указано мени, исељенику, може бити знак да је тако шта могуће.

Већ преко четврт века и сам живим далеко одавде, упознајем своје земљаке расуте по свету и о њима и пишем. Свестан сам да већини њих, с временом, та изабрана домовина постане домом. Али једнако знам да колико год да су се добро тамо снашли, док су живи, они сањају на свом језику, и на њему тепају својој деци.

* Дакле, сањате и деци тепате на српском - а како бирате језик на коме пишете, онај од ког полазите?

- Паралелно увек пишем на два језика, и зависи од тога на ком се језику одвија конверзација - ако се она оригинално води на српском, то мене понесе да и оно што није конверзација пишем на српском. Или обрнуто. Занимљив је тај мој процес јер ја сам преводилац који пише, сам себе непрестано преводим и врло пажљиво читам, најпажљивије се читам док се преводим. Самим тим, успут "полирам" две верзије које на крају никад не испадну једнаке, већ као да причам причу неком нашем, и неком Португалцу. И није све само у језику, већ и у начину на који људи прихватају приче.

У овом роману сам део где се ради о нашима писао на српском, а део где се ради о Португалцима сам писао прво на португалском. Ако куварица Португалка разговара у кухињи са шофером Португалцем, сигурно нећу да смишљам ту конверзацију на српском.

* Да ли исељенички живот "појачава", увећава значај питања идентитета?

- Не мислим да је национални идентитет уопште релевантан, мислим да је за нас лично битно који нам је матерњи језик. То је оно што нас највише одређује и то је оно што мене одређује као Србина или чак Југословена. Моја деца немају идентитет у том смислу, ми нећемо да узмемо расног пса, хоћемо мешанца - што би пас једини био расан у породици? Ми нисмо расни, ми смо сви џукци, и то је добро. Учио сам децу да не могу да кажу "ја сам пола ово а пола оно", говорио им: "Не, ти си и ово и оно, и немој случајно неко да те дискриминише зато што ниси сто посто нешто - ти си два пута сто посто!".

*****

ПЕСНИК МИЋО ЦВИЈЕТИЋ

* НАД тренутком свечаности доделе награда, запазили сте, као да су лебделе две сенке, самог Бранка али и Светозара Кољевића. Каква су ваша сећања на професора?

- За Кољевића ме везује, тек након ратних и избегличких драма, само површно лично познанство, али сам га одувек високо ценио. Нисам био његов студент, али сам у једној прилици био код уваженог професора на испиту, и по високој оцени, остао ми је у драгом сећању. Други пут ме је обрадовао када ми је лично пренео радосну вест о овој награди. Био сам узбуђен и унапред се радовао што ћу награду примити из његове руке. Али, као и много штошта у животу, није се дало. Светозар, посебно сензибилан књижевни тумач је, верујем, у мојој песничкој књизи "Свет и кућа" препознао и део своје изгнаничке судбине.

* Говорили сте и о својој, читалачкој и списатељској, везаности за Ћопића?

- Ја сам вишеструко везан за Бранка, ми смо одрастали са Ћопићем од ране младости јер смо преко оног о чему је он писао сањали неку будућност, сјајну какву је и он сам сањао - а која се преобразила у велика разочарања и туге, које су га на крају одвеле и до трагичног окончања живота.

Ћопић је писац тих младалачких, крајишких, општељудских ведрина али како је био сензибилна душа увек је, и у тим младалачким његовим радовима, било неке меланхолије и сете. Баш зато што је био сензибилна душа је и завршио како јесте, јер је увидео да нема излаза, да су се идеали порушили... На неки начин он то и најављује, мада многи нису у то веровали, у уводном делу "Баште сљезове боје". Пишући свом пријатељу и исписнику Зији Диздаревићу, Бранко је антиципирао на неки начин, наслутио доцнија догађања.

Можда се, рекао сам, моја награђена песничка књига "Свет и кућа" налази бар у неком далеком сродству са овом Ћопићевом стваралачком деоницом; пре свега по трагичном осећању света и живота, у коме су сувише кратки и ретки тренуци среће.

* Какав је однос према Ћопићу и његовом делу данас?

- Бранко је данас, нажалост, доста запостављен. Људи као да су се повели за тим што је он имао неке своје заносе комунистичке, или социјалистичке, а он се сам у њих разочарао већ 50-их година када је објавио "Јеретичку причу" која му је донела онолике проблеме. Дакле имао је своје заносе, наравно, али рано се почео трезнити. У сваком случају ми га можемо и морамо двосмерно, односно вишесмерно посматрати и тумачити, он је вишеслојан писац и тужно је што је запостављен. Јер он је писац и лирске дубине и туге, и трагичних осећања живота и света.

* Спона између ваше награђене збирке и Дејановог романа, али и између ваших животних прича, јесте исељеништво као судбина аутора и тема која га окупира?

- Слушао сам Дејанову беседу и то о чему је говорио, а и његов роман, показују ми да се нас двојица колико год били различити, на неки начин допуњавамо. "Есторил", који сам прочитао чим сам у мају дознао за награду, јесте сјајна књига. Он се бави проблемом избеглиштва, пише о бежању у тај простор у који су на свом путу долазила и велика имена, бежећи у свет, у покушају да избегну најгоре. Спомињу се и Милош Црњански и Дучић, и има сјајних страница. Баш у тим питањима губитака, избеглиштва, неизвесне људске судбине и несреће, налазе се додирне тачке између романа "Есторил" и моје поезије.

* Пишете ли сад поезију, или нешто друго?

- Увек пишем, пошто се бавим и критиком и есејистиком, уређујем књижевне новине, а имам и две књиге путописа. Пишем, и поезију, али иначе споро пишем, у ствари не журим. Јер треба сваку реч одвагати, поготово у поезији где се свака, макар и једна једина реч вишка осети, смета, штрчи...