НАГРАДЕ из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за дела високе уметничке вредности објављена у 2015. години, уручене су у четвртак у здању САНУ Дејану Тиагу Станковићу за роман "Есторил" и Мићу Цвијетићу за књигу песама "Свет и кућа". Ова угледна признања отишла су у руке лауреата тек сада, уместо средином јула како је првобитно предвиђено, због изненадне смрти академика Светозара Кољевића чији су утицај и значај у одабиру награђених дела, те у целокупном раду Ћопићеве задужбине, били немерљиви.

Станковић је беседу започео управо изразивши жаљење што није био у прилици да сусретне академика Кољевића, који је одиграо пресудну улогу у додели награде његовом роману - првенцу "Есторил". Делове Кољевићевог исцрпног образложења у ком анализира "ратни роман" Станковића, објављен у "Геопоетици", прочитала је у четвртак чланица САНУ Нада Милошевић Ђорђевић, која је аутору и уручила признање.

- Ово дело је изузетан роман, шаролика слика путева и странпутица свакојаких беспомоћника и моћника, ухваћених у мреже стварних и измишљених збивања у Португалији у време Другог светског рата - забележио је Кољевић о "Есторилу". Сам аутор романа се у емотивном говору захвалио САНУ, са којом има "симболичну везу" као писац али и као преводилац на португалски дела све самих наших академика - Иве Андрића, Душана Ковачевића и Драгослава Михаиловића, на првом "јавном признању" за свој дугогодишњи рад.

Овогодишњи "песнички" лауреат Мићо Цвијетић у својој се беседи такође присетио својих сусрета са професором Кољевићем, али и улоге коју је у његовом најпре читалачком, а потом и списатељском животу имао онај чије име награда носи - Бранко Ћопић. О Цвијетићевој награђеној песничкој збирци "Свет и кућа" (СКЗ), говорио је академик Милосав Тешић.

- Ако је Пресвета Богородица творца ове песничке књиге, клонулог и духом и телом, у сну охрабрила (а у то верујем) и подстакла да је напише, а затим обећала да ће је благословити, онда је тај благослов учинио и то да она буде овенчана и Наградом Задужбине Бранка Ћопића - закључио је Тешић.

ТЕМЕ ИСЕЉЕНИШТВА

МОЖДА и једина, али уочљива спона између дела два лауреата је - исељеништво, као тема и као судбина. Станковић је преводилац и писац који ствара на португалском и на српском, живећи измећу Пиринејског и Балканског полуострва, Португалије и Србије. Цвијетић је пак у поетске слике преточио пут од Сарајева, ратом разореног града и живота у њему, до београдског Видиковца, са ког гледа у сопствену, и прошлост народа.