ИМАМО аутентичне и квалитетне песнике, и наша поезија би несумњиво могла да заинтересује читаоце у другим срединама. Мислим да као народ не чинимо довољно да вредна песничка дела представимо страним читаоцима - каже, за "Новости", песник Војислав Карановић, поводом недавног учешћа у пројекту "Поезија суседа - песници преводе песнике", који се већ 29. годину заредом организује у Еденкобену, у Немачкој.

У оквиру овог пројекта, немачки песници сваке године преводе дела колега из земље коју желе да представе, а преводилачки посао крунише антологија песама. Овога пута у фокусу је била Србија, у чијем поетском тиму су били аутори неколико генерација: Јован Зивлак, Ана Ристовић, Ивана Миланков, Миљурко Вукадиновић, Предраг Богдановић Ци и Војислав Карановић, а 15 њихових песама је на немачки превео Јан Красни.

- Морам да поменем и Ханса Тила, песника и уметничког директора овог књижевног пројекта, који се потрудио да овогодишња преводилачка радионца буде заиста успешна. Било је то драгоцено искуство. Домаћини су били дивни и учинили су све да осетимо лепоту која настаје у споју дружења, поезије и вина. Упознао сам сјајне немачке песнике, радио са њима на изналажењу одговарајућег облика песама које су превођене. Сам рад на песмама био је инспиративан, јер смо кроз дијалог тражили нијансе лирског израза, без којих нема ни добре поезије ни добрих превода. Лепо искуство представљају посете Хајделбергу и Шпајеру, као и јавна читања која смо имали - каже Карановић.

ВЕРА У ЛЕПУ РЕЧ КАО уредник у Радио Београду, Карановић се, каже, труди да у емисије које прави угради леп, прецизан и једноставан језик: - Радио је леп и топао медиј. Он и даље чува веру у људску реч. Човек уз помоћ радија може да чује другог, али му радио помаже да чује и самог себе, помаже му да артикулише властиту мисао и искаже своје осећање. Магија језика још трепери у просторима овог медија. А све то одликује и књижевну уметност.

Упоређујући бригу о култури и литератури на Западу и код нас, Карановић истиче:

- Западна друштва су богатија, немају проблем великих дисконтинуитета у свом развоју, имају изграђене институције и однегован осећај за традицију. Све то резултира одређеном бригом о култури, па и о литератури. Некада се та брига реализује и по инерцији, али ипак постоји. Код нас је брига о култури и литератури неретко препуштена ентузијазму појединаца. Они морају да се изборе са неразумевањем људи на власти, па и оних задужених за културу. Није то, наравно, увек случај, али врло често код нас вредна дела настају упркос институцијама задуженим за развој културе и уметности.

У издању Народне библиотеке недавно се појавило двојезично, српско-енглеско издање Карановићевих изабраних песама "Поезија настаје".

- Реч је о опсежном избору који обухвата песме из свих објављених књига. Песме је превео и избор сачинио Драган Пурешић, који је успео да изнутра осети и доживи моју поезију, и одатле је кренуо у авантуру превођења. То ме истински радује, јер поезију само тако, стваралачки, има смисла преводити - каже песник.