ЗАБОРАВЉА се племенитост коју су вековима показивали Срби према манастирима Свете Горе. Градили су их, обнављали, даривали српски владари, племство и обичан народ, чак и кад му је било најтеже, док се потуцао у сеобама од Трста до Кијева. Срби су поред своје царске лавре Хиландара изградили манастире Симонопетру, Григоријат, Свeтог Павла где се неколико векова служило на српском језику. Руски Пантелејмон су вековима чували док се Русија није поново уздигла и вратила у своју светињу.

Немања и Сава су били други ктитори славног манастира Ватопеда, а кнез Лазар му је даровао његову најчувенију реликвију, Богородичин појас. Статус другог ктитора, обновитеља, имао је Свети Сава у Ксиропотаму, а деспот Ђурађ Бранковић у зилотском Есфигмену.

У модерној литератури о Светој Гори све се ређе помињу ове чињенице. Разлози су политички и економски. Света Гора одавно није само екстериторијална монашка република, већ и врхунски спектакл грчке националне туристичке понуде. Али, тешко је замерити странцима, кад су Срби и сами заборавили шта су њихови преци даровали манастирима Богородичиног врта. Њихове задужбине на Атосу су биле једина слободна духовна и физичка територија Србије кад су Османлије освојиле средњовековну државу.

Многи модерни ходочасници из Србије походе данашње грчке манастире и не знајући да су их основали и тврдим зидовима опасали српски владари, властела и монаси. Нити знају да су ту писане и преписиване српске књиге које су чувале идентитет до обнове "обећане земље" Србије.

Једна од највећих збирки таквих рукописа налазила се, а вероватно се чува и сада у манастиру Симонопетра, чуду градитељства. Његове моћне зидине на оштрој планинској хриди, 300 метара изнад мора, подигао је 1364. српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић. Од срушеног и опустелог светилишта за само три године подигао је величанствени манастир - тврђаву, цркву покрио оловом, украсио фрескама и иконама, донео књиге и драгоцене сасуде и златом везене одежде.

Српски поклоници ретко и примете чак и сачувану и прелепо украшену рукописну српску књигу изложену у ризници манастира Ксенофонт. Он је назван по српском племићу који се под тим именом замонашио и подигао ову задужбину. Други српски монах, ћутљиви испосник Григорије утемељио је суседни манастир Григоријат где се вековима појало на српском. Оближњи Свети Павле је био само опустело црквиште на које су дошли замонашени српски племићи, брат Вука Бранковића Роман, као монах Герасим, и Арсеније Багаш, у монаштву Антоније. Они су 1384. из праха подигли манастир у врлети, на граници са Атонском пустињом. Све до половине 18. века овај манастир је појао на српском. Енглез Џон Сибторп је 1793. био у Светом Павлу и забележио: "... То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсекла ју је од прихода које је требало да прима. Овдашњи калуђери су Срби".

Има на Атосу и племенитих душа који се сећају српских великих и добрих дела боље од самих Срба, уверио се репортер "Новости" обилазећи пешке Свету Гору са српским поклоницима-планинарима. Они су залутали на старим зараслим монашким стазама које се више и не користе, јер су пробијени путеви којима тутње манастирски теренци. До Каракала су стигли пола сата после времена кад се по строгим светогорским правилима већ вековима затварају тешке манастирске капије. Ипак, због Срба су монаси Каракала прекршили строго правило и оставили вратнице отворене. Гостима су објаснили да је изузетак направљен јер долазе из земље Светог Саве који је подигао овај манастир из пепела, кад су га унишили латински крсташи.

Потресна је пажња коју српски ходочасници добијају у сиромашном Констамониту, који је, по предању, задужбина Константина Великог и његовог сина Констанса. Учени Сава Хиландарац говорио је да је овај манастир "једна од најстаријих полазних тачака хришћанске културе" на Атосу. Њега је из пепела обновио у 14. веку велики челник Радич Поступовић, најбољи војсковођа деспота Стефана Лазаревића.

ТАЈНА СИМОНОПЕТРЕ

ХИЉАДЕ српских рукописа чува се у Симонопетри, рекли су монаси 1847. сликару и путописцу Димитрију Аврамовићу, кога су Обреновићи послали да пронађе шта је све српско на Светој Гори. Његов драгоцени и до данас непревазиђени извештај одштампан је као књига 1848. и никада више. Зато данашњи српски поклоници који лутају старим монашким стазама остају без даха пред Симонопетром питајући се ко ли ју је саградио.

МАТИ АНГЕЛИНА ЧУВАЛА РУСИК

О СРПСКОЈ љубави према руском Светом Пантелејмону сведочи и покровитељство последње деспотице Ангелине Бранковић. Она је са својим изгнаним Србима, граничарима угарског Срема у време врхунца турске моћи живела тешко и изложена опасностима, али је смогла снаге да буде покровитељ Русика и слала му је новац и калуђере, спречавајући да опусти.


* Забрањено преузимање фотографија без сагласности редакције "Вечерњих Новости"