ОПУСУ од двадесетак књига међу којима се издвајају романи “Човека нису убили”, “Диоклецијан”, “Једна мађарска јесен”, “Константин”, “Гувернанта” Иван Ивањи (1929) придружио је и “Мој лепи живот у паклу”, у издању “Лагуне”. Роман о себи, својим искуствима, догађајима којима је био сведок, пријатељима и познаницима, о горким и лепим тренуцима у временском распону од готово девет деценија.

А имао је и о чему да пише: родитељи лекари, Јевреји, убијени су у прве две године рата а он се спасао бекством код рођака у Нови Сад. Ту је, међутим, као петнаестогодишњак ухапшен, после чега је био заточен у концентрационим логорима Аушвиц и Бухенвалд. Радни век провео је као наставник, новинар, драматург, Титов преводилац 20 година, дипломата, културни посленик. И од ране младости, све време објављивао поезију, прозу, есеје, бајке и драме.

* Вероватно није било лако отворити душу пред читаоцима и вратити се неким болним догађајима из прошлости?

- Искрено речено, не бих се ни усудио да ме нехотице није охрабрио Драган Великић својим романом “Иследник” у коме искрено и отворено пише о најинтимнијим односима у својој породици, о својој мајци. Књигу о “свом лепом животу у паклу” прво сам објавио на немачком језику, мислио да због прича о живим људима, па и најближој родбини, не треба да је понудим код нас. Ипак сам је наново написао, у односу на немачку верзију понешто испустио, много тога додао, али упозоравам, аутобиографске црте су додуше препознатљиве, али ради се о роману. Можда је фикција такође понешто што говорим у првом лицу. Читаоци ће схватити да се ради о белетристици, а не о аутобиографији, најкасније кад описујем како у једној мистериозној немачкој лабораторији васкрсавају мог оца на основу генетског материјала, који су есесовски лекари замрзли за своје доцније експерименте, слично као што је Спилберг оживљавао диносаурусе у својим филмовима.

ЖЕЉА ЗА ЖИВОТОМ ЈАЧА ОД СТРАХА * ПИТАЈУЋИ се да ли сте осећали самртни страх у концентрационим логорима, одговарате да нисте имали времена да се плашите смрти.
- Верујте ми, то је бар у мом случају заиста било тако. Жеља да се остане жив јача је и непосреднија од страха. Страх стиже накнадно.

* Кроз књигу се провлачи мучна дилема да ли вас је и зашто стриц Ернест, у чијој сте кући били, издао мађарским властима, после чега је следио пут у нацистичке логоре.

- Та дилема је заиста један од носећих стубова приче, али се не односи само на стварно или сумњиво држање једног стрица, него претежно на питање како бих се ја - како би се било ко - држао у сличној ситуацији. Лако је презрети или оптужити кукавицу, тешко је бити херој.

* Пишете да сте заклети агностик, јер су вас логори “излечили од вере у јеврејско-хришћанско-муслиманског бога”?

- Пишем заиста да сам агностик, али пошто се, рекосмо, ради о роману, нудим и нову верзију цркве у којој уместо икона стоје огледала. Већ сам као дете по савету свог оца посећивао службе у православној, римокатоличкој и реформатској цркви и у синагоги, у пубертету сам проживео кратак период интензивне побожности, молио сам се, али нисам успео да се пробијем до Њега и, наравно, себе кривио због тога. Као одрастао човек покушавао сам да проучим ислам и будизам, па мислим да донекле знам о чему говорим. Поштованим хришћанским верницима као и неверницима препоручујем да озбиљно читају Свето писмо, мада то није лака лектира.

* Како сте успели да сачувате оптимизам и ведрину духа?

- Јесам ли успео? Ако јесам, вероватно због тога што сам писао. Не мислим само на књиге везане за време ужаса, како га зовем, да бих избегао појам Холокауста, који може да се тумачи на разне начине, него такође о другим темама, мислим и надам се да је моје најбитније дело трилогија о римским царевима Диоклецијану, Константину и Јулијану. Додао бих још да су Ели Визел и Имре Кертес Нобелову награду добили за књиге о Холокаусту, које су претежно истраживале злочине и туговали, за сличан приступ “Нин -ову” награду добио је и Филип Давид, ја покушавам другачије и захваљујем се што ми одајете признање да сам сачувао оптимизам и ведрину духа, иако себе више видим као циничног игноранта.

* После свих ужаса Другог светског рата, на који начин се може објаснити јачање екстремне деснице, па и неонацистичких странака и група у свету?

- Констатујем да је тако, са великом тугом, али нисам изненађен. Проучавајући историју долазимо до закључка да се разна “времена зла” - ако смем да поновим тај појам - редовно јављају после “златних времена”. То је везано за циклусе економског просперитета и државних банкрота. Људи, који се не осећају безбедним, уплашени су, усамљени, збуњени, траже спас у свом народу, међу суверницима, у хорди, а маса на основу инстинкта чопора пронађе вођу и крене за њим. Као утеху тврдим да Хитлерове рекорде масовних убистава тако брзо нико неће престићи.

* Како доживљавате захтев за рехабилитацију Недића, па и Љотића, као и оно што се последњих месеци догађа у Хрватској?

- Ја бих да се концентришем на ситуацију код нас, има у Хрватској дивних људи који ће да проговоре о тамошњим вампирима. Схватам свакога ко би од својих предака волео да наследи неко материјално добро. То је легитимно. Волео бих и ја, али моји су родитељи имали само некретнине, па нема шта да наследим или да ми се “реституише”. Што се конкретно тиче Милана Недића, чињенице су тако очигледне да је свако порицање једноставно глупо. Не разумем зашто би Србија пожелела да буде на страни осрамоћеног губитника, кад може да буде поносна што је била битан чинилац победе над фашизмом - што је победница. Недић је на свој начин био доследан човек, Хитлерове идеје биле су му блиске и пре Другог светског рата, због тога га је кнез Павле сменио као министра војног. Неозбиљно је и кад се говори да је спасавао протеране Србе. Његова власт морала је да прихвати све што су Немци наредили, а они су одлучили да не побију све Србе у западним деловима изгубљене Југославије, јер је проблем шта чинити са лешевима, то је и есесовце у Аушвицу бринуло, теоретски су могли у гасним коморама да убију 10.000 људи на дан, али никад више од 3.000 дневно да спале у крематоријима. Немци су наредили колико ће Срба Србија примити, Недић је извршавао и те заповести.

* На страницама новог дела нисте штедели ни себе, указујући на сопствене мане и заблуде.

- Држим се чињенице да кад год кажипрст уперите у некога, три ваша прста окренута су према вама.

БИХАЉИ И ДОРОСЛОВАЦ

* У КЊИЗИ помињете десетине истакнутих и мање познатих личности. Који су од њих на вас оставили посебан утисак?

- Ото Бихаљи Мерин одиграо је огромну улогу у мом животу, поред осталог упутио ме на Диоклецијана, а наслов ове књиге узео сам од њега, он је намеравао да напише аутобиографију “Мој лепи живот у паклу”. Није стигао. Мило Дор, заправо Милутин Дорословац, најбољи је човек кога сам срео у животу, већи део свог времена провео је готово неприметно помажући другима. У исту категорију искрених, добрих, самопожртвованих људи спада и Фолкхард Книге, вишедеценијски директор Меморијалног центра Бухенвалд. Дор и Книге су пример да на овом свету има добрих људи, али су скромни и не желе да се истакну. Од политичара, поред Тита, највише ме је импресионирао Вили Брант.