ИЗЛОЖБА “Пут ка апстракцији” поново представља легат Љубице Цуце Сокић (1914-2009), који је завештала Кући легата. На изложби, која се отвара данас (у среду, 4. маја), наћи ће се и неколицина значајних слика позајмљених из других музеја и збирки.

- Овом изложбом желели смо да поручимо да је Цуца Сокић и даље са нама. Поставка на неколико нивоа говори о њеном стваралаштву, поготово о оном делу који представља њен иступ у поље чисте геометријске апстракције који се догодио крајем педесетих, током шездесетих и трајао до средине седамдесетих година - каже аутор изложбе Ана Поповић Бодрожа, виши кустос у Кући легата. - Овај временски период сматра се њеним најзначајнијим и “најузаврелијим”.

На изложби ће бити представљено и неколико Цуциних “модела”. Њени модели били су: боце, ибрици, шарена ускршња јаја, нарови, јабуке...

- Цуца је имала однос према својим моделима као да су деца. Љубоморно их је чувала као да су живи - објашњава Бодрожа.

- Њена посвећеност малим стварима била је дирљива. Сваки пут на својим платнима давала им је дубље значење. Чак и кад је ушла у фазу геометријске апстракције, никад није напустила те теме.

Цуца Сокић је својим квалитетима, драгошћу, преданошћу и монашком природом, али и као изванредан сликар, стекла широк круг поштовалаца од колекционара и младих сликара, до обичне публике. У Српску академију наука и уметности ушетала је као трећа жена сликар. Сасвим тихо, а имала је само 38 година...

МИРИС БЕОГРАДА И ДОРЋОЛА Цуца Сокић је учила од Зоре Петровић, чији је атеље у поткровљу Коларчеве задужбине и наследила. Усавршавала се у Паризу, али се вратила Београду. - Обожавам Београд - говорила је. - Имала сам прилике да, као и многи, останем “напољу”, али нисам могла. Увек се сећам старог воза кад улази у Београд, а мени срце лупа, лупа... У Београду нема ничег много лепог, али га волиш. Не знаш шта волиш, али волиш зато што је нешто твоје. Волим кад прођем Јовановом улицом и видим место где је била наша кућа у којој сам провела детињство. И онда знам: то је мој завичај. Ја сам Дорћолка. Волим мирис Београда. Тај се мирис не да описати.

- Она је постала култна личност - каже Бодрожа.

- Живела је за уметност. Говорила је да су сликарство и њен живот исто. На својим сликама једноставно је тежила да досегне мир, хармонију и склад. Била је омиљена међу колегама, поштована међу студентима, вољена међу љубитељима уметности. Говорили су јој како њене слике умирују, а она да и њима, као и свему што ради, приступа са неизмерном честитошћу.

Цуца Сокић имала је важну улогу у оживотворењу идеје Куће легата. Са колегом Недељком Гвозденовићем, који је имао атеље поред њеног у Коларчевој задужбини, делила је “мисаону кухињу” у којој се “крчкало” много тога, па и замисао о стварању Куће легата у Београду.

- Није случајно да је баш од ово двоје уметника потекла алтруистичка, хумана и, како се показало, визионарска идеја да простор данашње галерије у Кнез Михаиловој 46 буде дом не само њиховим легатима, већ за све потојеће и будуће, који завређују да буду изложени - каже Бодрожа. - Цуца је имала поверење у Кућу легата и поклонила је део своје дуго чуване збирке још док је ова установа била у зачетку. Тај потез се сматрао ризичним, јер је још вођена битка за зграду. Цуца је, међутим, веровала да ће Кућа легата оживети и поклонила нам је слике које је много волела.

Легат Цуце Сокић стигао је у Кућу легата тестаментарно. Примљен је непосредно по њеној смрти. Сликарка је завештала укупно седамдесет једно дело.

- Веома брижљиво је изабрала слике - истиче наша саговорница. - Реч је о раније радо излаганим, за поклон сачуваним делима од велике вредности.


ТАЈНА ЖЕНСКЕ ПРИРОДЕ

Цуца није радила портрете по наруџбини. Портретисала је своје блиске рођаке, пријатељице, али најчешће анонимне моделе. Легат чува шест њених портрета. - Женски портрет је значајна тема у Цуцином стваралаштву - каже Ана Поповић Бодрожа. - Мушки портрети су у њеном раду били изузетак, док је у њеној заоставштини нађено више десетина цртежа и пастела са женским портретима, фигурама и актовима. Није их излагала, нити продавала. Они су имали посебан значај у њеном животу. Слично, као и Зора Петровић, оставила је читав низ приказа жена које је често сликала за себе, без жеље да буду приказани свету, као да је у њима донекле преиспитивала и сопствену женску природу.