ХЕРОЈИ, заљубљене принцезе, змајеви, змије и чудесна бића из наших народних бајки, које је сакупио Вук Караџић, први пут се, у свој раскоши, приказују шпанским читаоцима.

За овај подухват заслужна је слависткиња Алисија Хименез Мантсиоу, која је Вукове "Српске народне приповијетке" прва превела директно са оригиналног језика и представила у истоименој књизи, у издању куће "Мирагуано". Шпанци су, до сада, изабране српске народне бајке могли да читају само у преводу са немачког.

Књига која нуди избор од 24 приче, јуче је представљена у Мадриду, а ауторка превода каже за "Новости" да је инсистирала да се сачува наслов који је Вук изабрао, и да је изузетно задовољна обављеним послом:

- Превела сам их из оригиналног Караџићевог издања, објављеног 1853. Изабрала сам оне најпознатије, као што су "Чардак ни на небу ни на земљи" и "Баш Чел

ПРИЗНАЊЕ ВУКУ У најави промоције ове књиге, шпански издавач је истакао да је Вук Караџић признат као један од највећих европских сакупљача народних прича у 19. веку, попут браће Грим, са којима је сарађивао и одржавао блиско пријатељство. Међутим, додаје издавач, Вук је практично непознат шпанској публици и ова књига би требало да му ода заслужено признање и прикаже богатство српске народне књижевности и лепоту словенског и балканског фолклора.

ик", али и оне које највише волим: "Црно јагње" и "Међедовић".

Славистику је наша саговорница завршила у Гранади, а каже да јој се српски језик толико допао да је пожелела да га боље научи. Допутовала је због тога у Београд, крајем деведесетих, где је живела две године и скупљала литературу о нашим бајкама за докторат у којем је упоређивала шпанске и српске народне умотворине.

- Желела сам да их преведем на свој језик за многобројне читаоце који воле свет бајки, али није ми било лако. Приче обилују лепим али старим и заборављеним речима, а за "мале" језике нема довољно речника. Овакав посао не може да се обавља уз помоћ интернета, као у случају превођења са енглеског - каже Алисија Хименез.

Шпанска слависткиња признаје како би желела да се упусти и у превођење и српских народних епских и лирских песама, али да још није покушала:

- Веома је тешко преводити поезију, учинити да људи на туђем језику осете лепоту изворног. Иначе, осим дела нобеловца Иве Андрића, српска књижевност није превише позната у Шпанији. Нема много ваших писаца који су преведени, нарочито не савремених. "Мали" језици су, нажалост, понекад сувише далеко.