ЖИВЕО сам у пет градова, променио разне језике, али сам остао веран свом језику, зато што не знам ниједан боље него овај. Данас се занемарује важност језика, а језик је све што писац има у рукама. Не само језик из књига, стандардизован или писан, већ и онај живи, на који се често љутимо и за који тврдимо да је искварен. Емоције у литератури се могу исказати најнепосредније дијалозима који носе трагове живог језика. Језик се не може покварити, може се покварити писац или вода, а нарочито политичари.

Ово, за “Новости”, каже Видосав Стевановић (1942), један од најзначајнијих савремених српских писаца, који је пред читаоце изашао са три нове књиге у издању “Службеног гласника”.

Реч је о романима “Ако икад умрем”, о Титу, и “Страдија и коментари”, о Домановићевој земљи сто година касније, односно исповедној прози “Сплин Париза, Дневник самоће 2000-2004”, у којој је у четири своје париске године сабио и описао искуство 13 година егзила.

У свом дневнику, вратио се, каже, оном “ја”, али не лирском, него озбиљном, старачком, које критички размишља о свему што му се догађа и о свему што се около догађа:

- То су биле интензивне године, не само списатељски него и политички. У књизи се види на којој страни сам био, на којој страни сам остао и зашто се нисам вратио ни после 2000. године. Сматрао сам да се ствари нису довољно промениле ни за мене ни за друге и да се тек неће мењати. Испало је да сам био у праву - каже Стевановић.

* Рекли сте једном да ћемо још дуго виђати политичаре који су изашли из шињела Слободана Милошевића. Које последице трпимо због тога?

- Поменути Милошевић био је сасвим деструктиван, а његови настављачи и наследници раде то спорије и понекад не успевају у томе.

ПРОБЛЕМ СМО САМИ СЕБИ Још као млад човек дивио сам се Радоју Домановићу, том младићу из Шумадије, који је био луцидан, видео оно што није хтео видети, који је то сјајно написао и платио животом. Покушао сам да му узвратим за храброст, предвиђање будућности, које је изгледало као фиксација садашњости, за његово дубоко схватање менталитета. Нису наш проблем ни стране војске, ни Исток ни Запад. Проблем смо сами себи, као народ, са својим заблудама којих се не одричемо и са својим погрешним кретањем у погрешном правцу - каже Стевановић о својој “Страдији”.

* Шта вам је Париз пружио?

- То је необичан град, нарочито за уметнике, град са хиљаду лица, у који сви долазе и ретко ко излази из њега, град у који сам касно стигао по казни, али то сматрам поклоном, јер ми је дао више него што сам очекивао. Срео сам другу културу, други приступ култури, што је за мене било драгоцено. То је култура која упија све што дође у њу, усисавачка, скупљачка, синтетичка, за разлику од наше која то не ради.

* Каква је онда наша култура?

- У прилично жалосном стању. Али то се догађа само зато што смо прекинули везе с другим културама. Као и мозак, култура мора да се храни кисеоником. Прекините мозгу пет минута кисеоник - и он умире, а култура живи од међуутицаја, од упијања других, од амалгамисања свега што долази споља.

* Који би био прави рецепт?

- Да инсистирамо на својој оригиналности, пошто већ пара немамо. Нема никаквог разлога писати исто као што су неки пре вас писали, ма колико то донело зараде и успеха. Као прозни писац сам се мењао из књиге у књигу, што критика није приметила, излажући се сваки пут ризику да ме не препознају, као што се више пута догодило, или да промашим. Уместо сигурног пута, бирам несигурни. То играње на ивици ножа доноси једну врсту уметничког узбуђења које ми је неопходно. Цитирајући Флобера увек кажем да је оригиналност најбитнија: ако је немате стекните је, ако је имате покажите је. Моје књиге су, ако ништа друго, бар оригиналне.

* То не значи да нисте учили од претходника?

- Моји учитељи у српској литератури били су Бора Станковић, Момчило Настасијевић, Миодраг Булатовић, у Француској - Ками, Пруст и Селин, у руској - Толстој, Достојевски и Чехов нарочито. Дуго сам писао приче. И сад ми је жао што се приче мало читају и подржавам сваког ко их пише. Нажалост, то се не продаје, а писци, као и остале животињске врсте, живе од хране.

ТИТО ЈЕ БИО ФИКЦИЈА Књигу о Титу “Ако икад умрем”, што је он једном изјавио, замислио сам на дан његове сахране, кад је Југославија плакала. Забележио сам тада да морам писати један роман о тој сахрани и то тако што ће је Тито посматрати. Причу сам видео као нестварно-стварну, јер Тито је био фикција за живота, остао је то и после смрти. Цео систем, цела држава живела је на култу и на фикцији Тита, а затим су неке мале државе настале на култу контра Тита. Све погрешно. И она прва и ове касније. Он је све време био фантазам, и то код свих. Имао сам једну предност, спадам у неколико колега који му нису писали оде за живота, па сад не морам да га оговарам. Хтео сам да напишем објективну књигу - каже Стевановић.

* Значе ли ове три књиге и ваш велики повратак у српску литературу?

- Из српске литературе никад нисам излазио, мене су двапут избацивали! Не сматрам то повратком, увек сам писао на том језику, на свој начин. Како се према томе односи друштво или држава, мене се мање-више не тиче. Сматрам да писац мора да поднесе своју судбину, јер ништа у мојој судбини није дошло без моје воље. Изабрао сам да се супротстављам онима који су били јачи, бројнији и онима који су били у заблуди. Заблуде много боље освајају него истине.

* Чини ли вам се да је данас завладало ћутање писаца?

- Ствар је крајње једноставна: писци не могу живети од свог писања, зато морају слушати, или певати у хору или певати с другим. И кад год могу, многи од њих се отму. Дар тера човека да уради оно што иначе не би, да тражи побуну, иако жели конформизам. Ја нисам хтео процесе и прогоне, али кад су се догодили, сматрам да сам их заслужио.

* Рекли сте једном да не саветујете младима да се баве писањем...

- Осим ако не морају. У другом делу мог савета кажем: ако већ морате да пишете и да објављујете, онда се спремите на све најбоље и на све најгоре. Мени је литература за мог дугог списатељског живота донела и успехе и признања и нападе и судске процесе, сумње и прогоне и поштовање других и путовања и пуно пријатељстава и још више непријатеља.

* Вратили сте се, кажете, пре свега због језика...

- Лако је сликару који увек има исти језик или музичару, али писац не може мењати језик. Има само два или три случаја промене језика који су наводно успели, али су се ти писци жалили што су изгубили свој претходни, први, матерњи језик. Јер границе језика су границе света. Оно што знамо и оно што слутимо, све се то налази у језику. Нема начина да се стигне преко језика осим математиком, а њом се не споразумевамо. Вратио сам се настављајући поново у свом језику да пливам као по мору. Језик је заиста чаробна ствар, нарочито кад је изгубљен. И ове књиге су мој дуг према језику. Волим да причам приче. “Био једном један цар, па имао три сина” - тако почињу све приче овог света, ма како их ми разуђивали, компликовали, чинили вишезначнима.

* Шта је још важно за писца?

- Држати отворене очи за свет око себе. Има само два извора инспирације: један је свет, други је имагинација. Ако они не иду заједно, у тој литератури нешто не ваља. Свет који нас окружује и који се непрекидно мења, а једино стално стање света је промена, уметност може да предосети, да наслути. Уметник сам је као антена пружена у космосу.

* Називају вас писцем тамне стране света, опседнутим људским злом. Да ли је то зло данас израженије?

- Цитирао бих америчког историчара Толанда који с правом тврди да се не понавља историја већ људска природа. Исти су нагони који нас повремено бацају у ужасне злочине, ратове и клања без икаквог смисла. С друге стране, ту је и наша потреба да свет некако схватимо и да га уредимо политички и морално.

* Има ли ту напретка?

- Не верујем превише у прогрес, осим у прогрес технике. Ако је неки прогрес неопходан, а свакако јесте, то је прогрес разума, јер Земља за стотину или двеста година више неће бити погодна за живот, или ће бити пренасељена или презагађена. Значи већ сада се људи морају спремати да се преселе на неку другу звезду, као што су једног дана открили и бежали у Америку, јер је Европа била заражена кугом. Велике невоље изазивају велике промене. У том смислу нисам ни оптимиста ни песимиста. Не мислим да човек носи зло дубоко у себи. Ништа у нашој генетици то не каже, као што не каже ни супротно, тако тврде велики генетичари. Све је у извесном смислу питање избора и питање стицаја околности.