ПИСАТИ данас љубавну причу, не петпарачку, готово да је немогуће. После толико великих прича. Које су све рекле што се имало рећи... Нема ништа ново у причи о рату. Давно су је испричали Хомер и Вергилије...

Пише ово Милисав Савић у "Пишчевим белешкама", пред крај романа "La sans pareille - Љубавни роман са додацима" ("Агора"). Упркос томе, успео је да напише причу без премца о чистој љубави и о југословенском рату деведесетих. Одлуком највећег жирија критичара у земљи, Савићево дело проглашено је књигом године и убедљиво освојило престижну награду "Меша Селимовић", коју додељују "Вечерње новости".

- Фраза "Ја те волим" сигурно је изговорена милијарду пута, али са додацима, као "Ја те волим шашаво, на кило, до лудила" и слично, она престаје да буде поштапалица. У мојој причи важни су додаци. Као и код сваког јела. Има их девет, и сви се морају пробати. Залогај главног јела, а онда залогај додатака. И то полако. Не треба журити крају, јер је сваки крај, мање-више, тужан. Хоћу рећи, мој роман не припада фаст-фуд литератури - каже, за "Новости", Савић, званични "кум" савремене српске књижевности.

- Некад се сматрало да литература опонаша живот. Све ми се чини да живот опонаша литературу. Погледајте ове наше данашње муваторе: зар их није већ све описао Гогољ? Или Домановић?

* Ово је роман и о проблему идентитета, главни јунак, Србин, мења име у Хасан... Кажете да је свет зло и опасно место, а да нас једино прерушавања могу спасти од злих грабљивица...

- Као студент нисам волео Кафкин "Процес". Из простог разлога што се јунак не буни против намењене му судбине. Зашто главни јунак кад га иследници питају за име не каже да он није Ј. К., питао сам се. То би сигурно урадио Протеј, коју је своју главу спасавао прерушавајући се не само у друге богове и људе већ и у животиње. Али у мом роману ни прерушавање не помаже. Јунак ће изгубити главу на Косову прерушен у девојку. Проблем Нурудина из Мешиног "Дервиша и смрти" јесте у томе што он у кључном тренутку не може да се преруши у своје друго, сањано ја, у неуништвог Хасана.

* Колико су нам данас потребне приче и причање?

- Исто као и јунаку Чеховљеве приче "Туга". Да вас подсетим: кад јунак никоме не може да исприча тугу због смрти свог сина, он је прича свом коњу. Приче се морају причати па макар и коњу, каже Антонио Табуки. Та моја чоколадна љубав у роману ништа не вреди без прича-слапова главне јунакиње. Она их не прекида на најзанимљивјим местима као Шехерезада, и не дозвољава да јој цар упути оно познато питање: "И шта је даље било?" Било је, али нека одговоре потражи онај кога та прича занима.

РАЈ И ПАКАО * ЗАШТО сте избрали Тоскану за место дешавања љубавне приче? - У првом реду што је Тоскана и уметнички и природни рај на земљи. Тако је она постала контрапункт оном што се тада дешавало у нашој земљи. Тамо у Тоскани рај, а само пет-шест стотина километара даље, у нашој земљи, пакао. Уосталом, писац најлепше поеме о рају и паклу живео је у Тоскани. О тој Тоскани предивно је писао Црњански, чија сен промиче на страницама мог романа.

* Кад сте одлучили да постанете писац?

- Године 1961, у Нови Пазар, у којем сам ученик првог разреда гимназије, пристигла је из Београда млада и лепа наставница српског језика. Предавала је у основној школи. Сам долазак наставнице представљао је мало чудо. У то време Нови Пазар је био забачена паланка, ретко је ко, а поготово из Београда, тражио ту запослење, ја сам завршио гимназију а да нисам одслушао ни часа из латинског и музичког, јер није било предавача.

* И шта је даље било?

- Лепу наставницу одмах су стартовали варошки швалери. Било их је две врсте. Првој су припадали партијски секретар, председник општине и директори тада моћних фабрика. Они су једино и имали кола, којима су, лети, подизали прашину у блатњавим, ретко калдармисаним улицама. У чаршији се причало да пијанче и теревенче, наравно у друштву жена, у тада једином хотелу у близини манастира Сопоћани.

* Лепа наставница, кажете, уопште их није зарезивала...

- Онда су је стартовали новопазарски младићи, легенде са улице, мускулаторних тела. Али лепу наставницу нису занимали ни новопазарски Тарзани, чувени разбијачи женских срца. Она је хранила уличне псе и мачке. Бринула се и о просјацима: одводила их у свој стан, прала, хранила. Тада је неко пронео глас да је лепа Београђанка дошла у недођију да би окајала свој грех. А грех јој је био у томе што није умела да воли песника који се те године убио. Он јој се удварао, а она је то схватила неозбиљно. Да му је посветила мало више пажње, песник се сигурно не био обесио. Тај песник је био - погађате - Бранко Миљковић.

* Препознајемо ову причу и њене рукавце у награђеном роману...

- Једног дана помогао сам наставници да ухвати мршаво и изгладнело маче које се мувало код канте за ђубре. У знак захвалности она ме је помиловала по коси. Истопио сам се од среће. Ја, бубуљичави гимназијалац, сељаче, у сукненим чакширама и пиротским опанцима. Дуго сам, данима, осећао тај додир њене руке. Тада сам себи рекао: Чим је професорица откачила и буџоване и главне варошке младиће, онда песници и те како нешто значе у овом свету. И ја ћу бити песник!

Сутрадан сам се опет нашао код канте за ђубре, пса и мачака је било, али не и наставнице. Можда због кише која је целог дана пљуштала. Добро сам се наквасио и озебао чекајући несуђену љубав Бранка Миљковића. Још исто вече написао сам своју прву причу, коју сам искористо за писмени из српског са слободном темом. Та прича је гласила: "Над Пазаром цео дан пљуштала је киша. Магдалена није дошла". Професорица је остала запањена мојим саставом. "Милисаве црни, и ти ово зовеш причом?!" И лупила ми кеца великог као врата.

* Значи замало да завршите каријеру одмах на почетку?

- То ме није обесхрабрило. Да бих се осветио професорици, у својој првој причи "Бугарска барака", за кишу сам употребио сочан народски израз (нећемо га због пристојности навести), за који је недавно Слободан Шијан изјавио да је једна од најсубверзивнијих метафора црне прозе. Тако сам одлучио да постанем писац, на велику жалост свог оца, који је желео да студирам медицину.

* Често тврдите да се писци заносе идејом да су много важни, да нешто значе у друштву?

- Опет ћу вам испричати анегдоту. Добијем НИН-ову награду, деси се онај скандал, моја слика у свим новинама. Пођем колима на Копаоник. Негде код Љига направим прекршај, полиција ме заустави. Моја кола стара, излупана, један део обојен бојом за сулундаре. Кад их је видео, милиционеру просто жао да ми наплати казну. Пита ме шта сам по занимању. Ја не схватам да очекује да кажем да сам без посла, или радник неког пропалог предузећа, већ бупнем као из топа: писац! Он се окрене колеги и пита га да ли је чуо за неког писца по имену Милисав Савић. Никад, вели овај! Милиционер ми враћа документа и даје ми знак да продужим. Само што не каже: ајде, бедо! Био сам задовољан што сам прошао без казне, али ме је милиционер отрезнио од моје умишљености да су писци неке величине.

* Ипак, тврдите да је писање посебна врста задовољства...

- И јесте. Ево још једне анегдоте. Награђени роман писао сам прошлог лета и јесени у Јошаничкој Бањи. Крај предивног базена са топлом, минералном водом. Крај је септембра, ја сам, поред младића-чувара, једини посетилац. Момак је чуо да сам писац, али нити зна моје име и нити је, наравно, прочитао иједну моју књигу. Звони му телефон. Из његовог одговора схватам да га зове газда базена, распитујући се да ли има посетилаца. Овде је само Иво Андрић, каже момак. Признајем да сам се тог дана лепо осећао. Момак је, наравно, касније сазнао моје име, али ме и даље ословљава са Иво.

* Упућује победнички роман и на митове, историју књижевности, важност матерњег језика, писма и образовања?

- Предавао сам наш језик у иностранству. Већина катедри за српски језик више не постоји. Јер надлежне за то није брига. Шта даље да кажем?



ПРОТЕРАНА КРИТИКА

* ЛЕПО говорите о критичарима...

- Заслужили су, јер их је све мање. Критичари су најелитнији читалачки део. Писац не може без критичара, било да га хвале, било да га куде. Права књижевност, како каже Барт, још опстојава на факултетима. А тамо се ипак тумачи уз помоћ критичара. За роман сам, поред кратких анотација критичара из жирија за "Мешину" награду, добио прегршт критика. Чудо једно - кад се зна да је критика готово протерана из дневних новина и недељника. Критичар Александар Јерков био је први читалац мог романа. Дао ми је низ сугестија - све су биле на месту - како да поправим роман. Он ме је уверавао да нисам написао књигу базирану само на игри, конструкцији. Камо среће да сам успео да остварим све његове сугестије.