РУСКИ књижевници брак су склапали са женама које су познавале књижевност, дубоко уроњеним у уметност својих мужева, и којима није сметало да буду у споредној улози. Живећи под режимима који су ограничавали слободе, бориле су се са цензуром и чувале забрањене рукописе својих мужева, често се због тога излажући великој опасности. Њихови поступци и животи створили су јединствену традицију каква се не може наћи на Западу.

Овим речима руска ауторка Александра Попов уводи у књигу "Сенке водиље - Живот и дело жена великих руских писаца", коју је објавила кућа "Штрик", у преводу Марије Обрадовић. Пред читаоцима су биографије Ане Достојевски, Софије Толстој, Надежде Мандељштам, Јелене Булгаков, Вере Набоков и Наталије Солжењицин.

Сазнајемо како се Ана Достојевски борила с коцкарском зависношћу свог мужа, а Софија Толстој с религиозним сумњама и полетима Лава Николајевича. Јелена Булгаков држала је свог мужа усправно док му је Стаљин измицао тло од ногама, а без Вере, Набоков не би написао ниједно своје дело, како је сам тврдио. Надежда је пратила Мандељштама од изгнанства до гулага и све његове песме држала у глави и срцу. Да би сачувала Солжењицинову архиву од КГБ-а, Наталија је ризиковала не само свој живот већ и животе своје деце.

Иако су изабрале да буду само "фусноте у туђем животу", оне су у својим дневницима, мемоарима и сећањима, на основу којих је и настала ова књига, исписале својеврсно сведочанство о томе како су сенке постале водиље.

Ана је била двадесетогодишња стенографкиња кад је добила задатак да хвата белешке код Достојевског. Ауторка књиге наводи да су околности њиховог сусрета биле драматичне: писац је 1866. био у канџама изузетно неповољног уговора који је од њега захтевао да напише цео роман за само четири недеље. У супротном, изгубио би права на своја дела. Двадесет шест дана Ана је хватала белешке и код куће их прекуцавала. Захваљујући њеној упорности, ФМД је довршио "Коцкара".

Када је Осип Мандељштам послат у гулаг 1938, Надежда је сакрила његову забрањену архиву. Деценијама је, пише Попова, живела номадским животом скривајући се од власти, а у животу ју је одржавала мисија да објави Мандељштамова дела и исприча његову причу. Напамет је знала највећи део његових песничких и прозних дела, које је после Стаљинове смрти стављала на папир. Надежда је открила да песник никад није записао ни један једини стих јер их је она бележила слушајући га док их је стварао.

ТОЛСТОЈЕВИ Лав и Софија

У свом дневнику, који је храбро чувала за време чистки тридесетих година, Јелена је бележила Булгаковљеве недаће и хапшења њихових пријатеља - глумаца, писаца, редитеља и војних официра. Била му је инспирација за главну јунакињу "Мајстора и Маргарите", а муж јој је 1940, на самрти, диктирао ревизију свог ремек-дела. До читалаца је овај роман стигао захваљујући томе што је Јелена сачувала мужевљеву архиву и успела да га објави двадесет пет година после његове смрти.

За жене руских књижевника, пише Попова, обављање посла стенографкиње, уреднице, дактилографкиње, истраживачице, преводитељке и издавачице, представљало је део традиције. Она закључује да нема једноставног објашњења због чега у Русији ове надарене жене нису имале самосталну списатељску каријеру. Свету су се обраћале кроз генијална дела својих мужева.