Преминуо књижевник Данило Николић

ДОАЈЕН српске књижевности Данило Николић, чији су приповетке и романи снажно обележили последњих пола века наше прозе преминуо је синоћ у Београду у 91. години после кратке и тешке болести. Изузетни домети његових књига потврђени су многобројним престижним наградама као што су "Бора Станковић", Андрићева награда, "Меша Селимовић", НИН-ова награда, "Бранко Ћопић", "Вељко Петровић".

Рођен у Сплиту 1926. Николић је детињство и младост провео у Метохији, основну и средњу школу завршио у Пећи, а Правни факултет у Београду. Радни век провео је у Радио Београду као новинар и уредник - драматург. У раним књигама, као и у неким каснијим, враћао се својој Метохији приповедајући о људским судбинама и сложеним (међунационалним) односима на врло суптилан начин извлачећи из малих обичних живота оно што је карактеристично не само за једну особену средину већ и што је универзално. У таквом тону смирености и суптилности, уз увек нешто благог хумора Данило Николић је исписао књиге приповедака "Мале поруке", "Повратак у Метохију", "Списак грешака", "Проветравање владара", "Улазак у свет", романе "Власници бивше среће", "Краљица забаве", "Фајронт у Гргетегу", "Јесења свила", "Мелихат из Глог", "Списак будућих покојника". Запажен је и као писац за децу, аутор књига "Пут за пријатеље", "Неко сат неко будилник", "Они су волели срне", "Дивљак у мрачној шуми".

Растерећен уобичајених уметничких сујета, вазда спреман на разговор сваке врсте, Данило Николић је био омиљена фигура међу писцима, новинарима... Дуго година живећи као самац подстанар (стан је оставио ћерки и унуци), неуморни козер, радо је био приман у свако друштво, а један од најинтимнијих дугогодишњих сабеседника био му је Стеван Раичковић, са којим се свакодневно виђао у "Славији". Често је говорио како је живео у девет држава, шест градова, четири села и у 13 београдских улица. О томе је и писао у последњем кратком роману "Списак будућих покојника" у којем радња, у типично Николићевом стилу, почиње тако што писац добија упитник Института за очување националних вредности и акт да је стављен на списак будућих покојника с правом на спомен-плочу. Тада су за писца-јунака настале невоље: које место, кућу, град, државу издвојити где ће стајати обележје. У разговору за "Новости" Николић је рекао:

- Што се мене тиче ја бих се лако одлучио, али више не постоји кућа у којој сам провео најлепши део живота, детињство и део младости. Та кућа је спаљена а остаци порушени, чим су немачки тенкови ушли у Пећ. Нешто већа и много боља од те куће, срушене 1941. саграђена је 1945. И трајала је све до 1999. када је спаљена и затрта у време НАТО бомбардовања. И нема је више у селу Витомирица, шест километара од Пећи.

Свој однос према Метохији писац је изнео и у збирци приповедака "Списак грешака" где јунак каже својима: "Ово узмите као аманет: сахраните ме у Белом пољу код Пећи где се сахрањују православни, макар и за мене мртвог морали вадити пасош". Тада су му, причао је за "Новости", уредник и рецензент књиге рекли: "Да ли си нормалан!" Јер то је било написано 1976.

- Рекао сам: видећете. И шта сад? Догодило се, говорећи фигуративно, да је власник куће примио подстанаре. Када су се намножили потиснули су га, па уз помоћ других избацили на улицу. Чак протерали. Све су моје књиге мање-више о Метохији, о мом завичају, али тамо нема ни прекора, камоли мржње према народу са којим смо у спору.

Књижевни дар ретке врсте Николић је пренео на ћерку Лидију, која је објавила неколико запажених књига за децу.

МАРКО НЕДИЋ: ТРАЈНА ВРЕДНОСТ

БИО је од оних српских писаца који су веровали у занимљиве и необичне животне ситуације и у сликовите књижевне ликове као услов сваке добре прозне књиге. У његовој прози, заснованој на видном аутобиографском искуству и на новим могућностима прозног израза, превагу има слика прошлости, слика живота у младости виђена из перспективе садашњег неизвесног времена. Његов имагинарни "повратак у Метохију", коју је волео као свој стваралачки завичај, био је могућан само у његовим повремено сетним, повремено радосним причама о њој. Дубоко емотиван доживљај Метохије у његовим књигама остаје трајна вредност српске културе нашег и будућег времена.

МИРО ВУКСАНОВИЋ: ДОБРОТА

СРПСКУ Метохију чувају немањићке хрисовуље, стихови и именици, Пећка патријаршија, Дечани и остала света места по којима је добила име. Метохију је у српску књижевност новог доба увео Григорије Божовић, а нико на узвишен начин као Данило Николић. Његове метохијске приповести остају као света места у књижевности једнако као његова оригинална доброта у нашој успомени. Иза таквих људи смрт не оставља празнину.