НОБЕЛОВОМ комитету нема ко да пише. Бар не из Србије. Пропустили смо још једну прилику да неког од наших знаменитих писаца убацимо у трку за највећу књижевну награду. Рок је истекао 31. јануара.

Узалуд су ранијих година, на адресе САНУ, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра из Стокхолма стизали позиви с молбом да се уз образложење проследи име нашег кандидата за Нобелову награду. Одговора Шведској академији доследно није било.

Ове године писмо је зато стигло само Академији, и опет остало без одговора.

Тако је Србија, и у овој ствари, земља парадокса. Без обзира на то што имамо квалитетне прозне писце и песнике за главни светски ток, који у својим витринама држе већину националних награда за врхунске домете, ауторе које познаје и признаје чак и део стране публике и критике, још не успевамо да нађемо име које бисмо с поносом "гурнули" у квалификације за планетарно књижевно првенство. Па шта буде.

Нису се, изгледа, наши људи од пера још договорили ко ће после Андрића бити писац. Да ли је посреди уметничка сујета? Или то што преовлађује мишљење да је ово надметање чиста политика, па сходно томе одбијамо да уђемо у то коло. На страну то што су Нобелову награду, потпуно праведно, кроз историју добијали и многобројни писци највишег ранга.

СЕДАМ СТОТИНА ПОЗИВА Нови циклус избора за Нобелову награду за књижевност почео је већ у септембру прошле године, када је широм света послато скоро 700 формулара за номинацију, одабраним појединцима и институцијама. Шведска академија ће до априла направити прелиминарни избор од петнаест до двадесет кандидата, а већ у мају ће се одлучити за финалних пет имена у најужем избору. Осамнаест чланова Нобеловог комитета читаће њихова дела током лета, током септембра ће заседати последњи пут, а одлука ће пасти почетком октобра, када је и проглашење победника.

На седници Одељења језика и књижевности САНУ, 26. децембра прошле године, наши академици су одлучили да ни ове године немамо представника. Секретар одељења, академик Предраг Пипер, за "Новости", тим поводом каже:

- За разлику од ранијих седница, сада је такав став усвојен без образложења.

Као лингвиста, Пипер не жели да тумачи становиште колега књижевника, али сматра да је у доброј мери одлука о Нобеловој награди политичка, да се при жирирању гледа ко је из које земље:

- Није поводом "Нобела" само књижевност и уметност у питању, има ту разних "зачина" и људи не желе да буду уплетени.

Академик Драгослав Михаиловић нам даље осветљава ситуацију у Академији, и каже:

- Став је да се не дају никакви предлози ни за мање награде, јер ти предлози, које би давали чланови САНУ, морали би да се понављају и сви кандидати врте укруг. Да не испадне да предлажемо сами себе. Исти закључак важи и за Нобелову награду!

На питање да ли би наш стални кандидат, на неки начин, промовисао српску књижевност и културу, учинио је видљивијом ван граница земље, Михаиловић одговара:

- Не мислим тако, мислим да је боље овако. Ниједан Србин нема никакву шансу да добије Нобелову награду, из политичких разлога, па макар био нови Толстој или Андрић. Ништа не би мењало ни то да се предлаже.

Разлог за овакав поступак, објашњава нам и академик Матија Бећковић:

- Било је у Одељењу неколико потенцијалних нобеловаца и није било згодно да се одлучујемо за једног. То је остављено Швеђанима. Тако да се из принципа не предлаже нико, јер је на то претендовао свако. Тако је остало и тако је тај начелан став задржан.

ЗА ПАВИЋА И СТРАНЦИ У протеклих неколико деценија Српски ПЕН је предлагао Десанку Максимовић, Данила Киша, Александра Тишму, Васка Попу. Удружење књижевника је, такође, предлагало Попу и Киша, као и Милорада Павића, Слободана Селенића, Миодрага Булатовића, Добрицу Ћосића, Миодрага Павловића. Павић је, уз то, номинован десетак година узастопце од предлагача из Европе и САД. А Кишово име прати и легенда да је већ био у победничкој коверти, али је, нажалост, умро тог октобра 1989, уочи саопштења победника, а награда се не додељује постхумно.

Бећковић се, ипак, слаже да би номинација из Србије била корисна за нашу литературу и друштво, али додаје:

- У међувремену се та награда компромитовала, а и ми заједно с њом. Нити је она оно што је била, нити смо то ми.

Мало је другачије у Српском ПЕН-у. Последњих година, како "Новости" незванично сазнају, помињао се и разматрао Давид Албахари. Наш центар, међутим, већ неколико година не добија писмо од Нобеловог комитета.

- Не знам разлог, можда је реч о и нередовном одговарању на раније позиве. Наиме, сматрали смо неумесним да стално понављамо исте предлоге, a такође у Управном одбору Српског ПЕН центра сматрамо да зарад озбиљности награде и врло високих критеријума које треба поштовати не би било добро стално проширивати списак кандидата - каже, за "Новости", потпредседник Михајло Пантић.

Српска књижевност, по његовим речима, нема толико интернационално признатих имена да сваке године кандидује неко ново име, а разложно је претпоставити да Нобелов комитет уредно региструје раније кандидатуре:

- О томе ћемо свакако расправљати на неком будућем састанку. Последњих година нисмо никог предлагали, али треба знати да предлог мора остати анониман. Мислим да савремена српска књижевност има два, највише три интернационално потврђена имена које би свакако требало предложити. Уколико комитет обнови позив верујем да ћемо то и учинити.