МОЈА је машта извирала из недара народне, колективне свести о фантастичном, што се одражавало кроз најдубљу компактност сфере свести мојих предака и њихових предања, говорио је Милић од Мачве (1934-2000), чија ће изложба сутра, на Богојављење, бити отворена у Кући краља Петра. Поставку чине 12 слика (уља на платну и темпере на дрвету) и четири акварела из приватних колекција. Реч је о делима насталим у различитим периодима стваралаштва, од оних из времена "Медиале" (1957-1958), преко ретко виђених радова из шездесетих година, па све до слика из 1999.

- Било је крајње време да се направи изложба Милића од Мачве, који је, стицајем околности, доживео претњу коју трпе многи наши уметници, да постане жртва заборава - каже, за "Новости", Ђорђе Кадијевић, наш угледни ликовни критичар, Милићев дугогодишњи пријатељ и венчани кум. - Некада непропорционално популаран, постао је једнако толико непопуларан, пре свега зато што се у време пропасти Југославије и ескалација национализма није снашао. У свом националистичком ентузијазму он је уметнички рад ставио у други план.

Као сведок тог периода, Кадијевић се присећа и како га је због тога опомињао и чудио се што се његов пријатељ не бави сликарством, већ обилази бојиште, фотографише се са ратницима...

- Скупо је платио ту своју опредељеност, иако је у његовим патриотским осећањима било много тога инфантилног - сматра Кадијевић. - Њему се то веома замерало, а заборавило се да је слична опредељења имао и Мића Поповић.

Као други разлог што је Милићево дело прекрио заборав, наш саговорник наводи то што је после ратних дешавања доминантна постала уметност сасвим другачијих схватања од оних које је Милић имао:

- Појавила се друга концепција уметности, базирана на принципима Марсела Дишана, променио се курс и изгубило се интересовање за религијске и националне теме које су њему биле важне. Појавом те нове уметничке праксе се и свако ко слика сматрао анахроним, па је уз њега слична судбина задесила и Драгана Мојовића, Божидара Дамјановског...

УМЕТНОСТ БЕЗ ГРАНИЦА Изложбу у Кући краља Петра отвориће Никола Кусовац, историчар уметности, а организовало ју је Удружење "Уметност без граница". Биће отворена до 2. фебруара, а посвећена је недавно преминулом Боривоју Хомену, великом добротвору овог удружења.

За Кадијевића је несумњиво да је Милић од Мачве био изразито даровит и вредан уметник. За свог релативно кратког живота насликао је неколико хиљада слика.

- Драго ми је да је дошло време када је питање да ли је био националиста постало једнако бесмислено као бавити се тиме како се Фидија политички опредељивао у време грчко-персијских ратова. Надам се да ће се на Милићево дело сада гледати без предрасуда, а његове слике имају несумњиву уметничку вредност - закључује Ђорђе Кадијевић.

Милић Станковић, унук Пантелијин, рођен у селу Белотић, у Мачви, од оца Радована и мајке Десанке, излагао је по целој бившој Југославији, али и светским метрополама - од Париза и Брисела до Москве. Пројектовао је и извео три куле: у Мачви - "Радованову кулу", на Златибору - "Милићеву стихару на Палисаду", и здање на Звездари у Београду - "Кулу на седам ветрова". Као члан "Медиале", са Ољом Ивањицки, Шејком, Главуртићем, Видаком, Вуковићем, Тошковићем и другима маштао је о томе да се направи грађевина која би подсећала на Вавилонску кулу на Ратном острву. Објавио је неколико књига, писао је поезију, бележио је и поезију својих пријатеља.

"Милићева диоптрија визионара и жута неба са балванима који лете, пробијају поглед, перспективу, са народом који је доле насељен, од Бабиних укова, до српске Веданте, била су јака сећања једног дана, и где их раздвојити, и где их спојити, њега, и нас, и супротне, и сличне, а у потрази за истином, суштином, и врховном тајном. А сви смо живели поред истих река и сањали исти сан", записала је Оља Ивањицки.