СВАКО истински осећајано и маштовито људско биће види свет на свеж и оригиналан начин, с времена на време. Познавао сам велике песнике који су били таксисти или зидари, и који нису написали ни једну једину песму. Да су песници битно различити од осталих људи, нико, укључујући и мене, не би читао њихове песме - каже, за "Новости", Чарлс Симић (1938), један од водећих савремених светских песника и есејиста.

Критичан и духовит, комичан и елегичан, једноставан а дубок, овај амерички песник српског порекла инспирише браћу по перу и читаоце широм света. Мешајући очај и горки хумор у својим песмама, Симић непрестано подсећа људе на њихову људскост. Показује да је и данас могуће кроз поезију промовисати несебичност, способност мишљења и доброту.

Током 2015. године објавио је збирку изабраних и нових песама "Лудак", којом је, по мишљењу америчке критике, потврдио своје место у литерарној елити, као и књигу изабране прозе "Живот слика".

- "Лудак" је име једне песме, у којој човек који гледа пахуљице како падају има утисак да је једна те иста пахуљица полудела, па падне и одскочи, па онда опет то исто ради, док мрак потпуно не падне - каже Симић.

* А књига прозе?

- То је избор из неких 120 до 130 есејчића које сам у последњих тридесет година написао о литератури, филму, уметности, фотографији, политици, филозофији, историји, кувању, вину и богте пита још о чему.

* Када ће наша публика поново имати прилике да вас види и чује?

- Нажалост, нећу скоро у Београд...

* По чему ћете памтити годину коју испраћамо?

- У овој и прошлој години изгубио сам многе своје најстарије пријатеље. То је нешто што никада нисам могао да замислим, наравно, кад сам био млађи.

* По којим књигама или стиховима ћете је памтити?

- Поново сам читао романе и приче Бохумила Храбала, на које сам први пут наишао током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, и закључио не само да је велики писац, већ да у потпуности делим његов трагикомични поглед на свет.

НАГРАДА И У ИТАЛИЈИ У 2015. години Симић је примио америчку песничку награду Donald Hall-Jane Kenyon и италијанску Premio Letterario Bonanni. Добитник је Пулицерове награде, међународног признања "Збигњев Херберт", као и награда Америчке академије, "Валас Стивенс", "Едгар Алан По", "Поета лауреатус" Конгресне библиотеке у Вашингтону, па медаље "Роберт Фрост" за животно дело у поезији... Стални је сарадник у "Њујорк ривју оф букс", где објављује своје есеје.

* Кажете да нема ничег тајанственијег и лепшег него кад нам нека језичка бравура пронађена у књизи остане у свежем сећању, када толике ствари које су нас некад занимале падну у заборав. Зашто нам је књижевност неопходна и спасоносна?

- Много је разлога, али је најпрактичнији од њих тај да нам чува здрав разум у свету који је полудео.

* Живите у Њу Хемпширу, изван града, али праву песничку радост налазите на градским улицама, међу непознатим пролазницима и њиховим животима...

- Зато што сам одрастао у Улици мајке Јевросиме и могао сам да се искрадам из куће неколико пута дневно и одлазим до Теразија да видим који се филмови дају. Другим речима, ја сам градско дете, које се осећа као код куће у сваком великом граду на свету, и које, како стари, воли да види краве и кокошке током јутарњих шетњи.

* То скитање и живот на београдским улицама током окупације и после ослобођења значајно је утицало на песничко формирање и поглед на свет?

- Био бих веома другачија особа да сам имао другачије детињство. Не знајући за боље, нисам налазио ништа чудно у томе да се играм на рушевинама бомбардованих кућа или у трчању са другом децом поред наоружаних немачких војника. Разумљиво, моја мајка није имала ни најмању представу шта сам радио, иначе би ме убила.

* У којој мери су вас ратови обележили, прво у детињству у Београду, а затим они амерички?

- Ајзенхауер је хтео да ме пошаље у Либан и Кореју, Џонсон у Вијетнам (али је само послао мог брата). Онда је дошло време да бринем за свог сина. Имао сам три године када су нацисти бомбардовали Београд, 6. априла 1941, када је бомба погодила кућу преко пута и избацила ме из кревета у коме сам спавао... И ево, још бринем због садашњих и будућих ратова.

* Да ли је Америка нешто научила из свих тих ратова, из њихових последица?

- Ништа. Ми не верујемо да постоје последице наших акција, за оно што радимо. Зашто? Зато што не верујемо у одговорност. Да верујемо, многи од чланова наше политичке елите, током више од последњих двадесет година, завршили би у затвору.

* Писали сте недавно о председничкој кампањи у Америци и рекли да кандидате не занимају ни прошлост ни будућност. Зашто их, како сте приметили, нико не пита како ће Америка избећи судбину свих претходних империја и нација које су се бориле против целог света?

- Зато што би они који би поставили таква питања изгубили посао. Таква отворена и очигледна питања су табу за наше медије, јер би угрозила бајку која се пласира за нашу спољну политику.

* О политичкој сцени у Америци пишете и ово: "Све земље имају глупаке и преваранте у политици, али се ниједна не опходи према њима са таквим поштовањем - или кукавичлуком". Шта је објашњење за такво стање?

- Корупција нашег политичког система у коме милијардери отворено купују политичаре и узнемире се и нервирају ако неко укаже да њихови кандидати нису бољи од проститутки.

* По чему вас, како кажете, говори садашњих председничких кандидата у Америци подсећају на националисте у Југославији током деведесетих година прошлог века?

- По истој потреби да некоме прете, да наговештавају да ће крв бити проливена, и тако даље...

* Да ли се свет убрзано креће ка новом светском рату, како се многи плаше?

- Не још, али са свим проблемима са којима се свет данас суочава, наша будућност ми не изгледа мирна.

* Како у свему томе видите позицију Србије?

- Више немам појма, нити бих могао да вам кажем ни шта ће се десити у Шпанији или у Немачкој, чак ни у Сједињеним Државама.

* Како да Србија нађе мирну луку?

- Добро питање, али не могу да вам кажем.

* Имате ли увида у стање културе код нас?

- Немам.

* Шта бисте пожелели Србији за Нову годину и Божић?

- Да има мирну, једноличну, досадну и успешну годину.

* Шта ћете себи пожелети?

- Добро здравље.

ИМА НАДЕ ЗА ПОЕЗИЈУ

* МОЖЕ ли поезија и у 21. веку да остави трага у нашим животима?

- Зависи од човека. Много људи широм света наставља да чита и воли поезију, али много више људи, укључујући и неке чланове моје породице, то не чини. Тако је уосталом, слично било одувек. Упркос грозним предвиђањима, поезија данас има више читалаца у Сједињеним Државама него када сам почео да је објављујем током педесетих година 20. века. Тако да има наде.


РАТ

Дрхтави прст жене
Иде низ списак унесрећених
У ноћи првог снега.

Кућа је хладна
а списак дуг.

Сва наша имена
су на њему.