АПСОЛУТНОМ вером у искупљујућу моћ поезије и вером у поезију као апсолутно, што је постало аманет свих потоњих генерација великих песника, од Бодлера и Рембоа до Дилена Томаса и Јејтса, од Рилкеа до Целана, од Нервала до надреалиста, Џон Китс је постао зависан о писању. Стекао је ореол мученика у храму песништва.

Тако преводилац Бојан Белић, за "Новости", представља песника чији је први свеобухватни превод на српски језик објавио у издању "Службеног гласника", под насловом "Џон Китс - Сан и поезија".

- Књига обухвата опсежан пресек једног од највећих европских песника, већину сонета и песама, све оде, неколико краћих спевова, "Хиперион" и прву књигу "Ендимиона", са више од 4.000 стихова. Све Китсове збирке хронолошки су поређане са коментарима и фуснотама: реч је о полукритичком издању - каже Белић.

Највећи изазов приликом рада на овој књизи представљало је преношење Китсовог плодног, течног језика, захтевног распореда рима, нарочито у сонетима, те ритма и значења:

- Покушао сам да енглески јамб прилагодим метру који је ближи и природнији нашем слуху.

Једина књига Китсове поезије код нас, према Белићевим речима, објављена је давне 1960. године, у преводу Данка Анђелиновића.

- Тај превод има објективних недостатака, а данас је прилично заборављен и одавно га нема у продаји. Драго ми је да могу рећи да је ово заправо прво појављивање Китса на српском у савременом преводу и да ће српски читалац најзад моћи да ужива у великој поезији која је преведена на све важније језике. У нашем преводилаштву има доста празнина када је реч о важним песницима, па Китс није усамљен пример. Немамо ниједну књигу Дилена Томаса, Харта Крејна, Георга Хајма, Дина Кампане и многих других. Издавачи се веома ретко одлучују на штампање поезије - каже Белић.


Започео је каријеру учећи за лекара, а завршио је као песник-лекар, шаман који исцељује племе, примајући на себе заједничку кривицу и грех, излажући дух злим силама и демонским енергијама. Прва објављена песма Џона Китса (1795-1821) појавила се у часопису "Examiner" 5. маја 1816. За непуних пет година, до преране смрти од туберкулозе, у 25. години, овај енглески романтичарски песник успео је да створи песме којима је задужио и надахнуо браћу по перу до наших дана.

- Идејом о ритуалном саможртвовању и искупљењу друштва чином певања дао је песништву дубоко људско и етичко значење попут песника античке Грчке и тиме се приближио словенској мисли о свечовеку - каже преводилац.

- За живота је био одбачен и непризнат из сталешких разлога кастинског енглеског друштва и академске критике, која није могла поднети да се један велики песник могао родити у нижој средњој класи.

После смрти трајно признање и високу потврду вредности његове поезије дали су скоро сви важнији писци, од Тенисона и Овена до Борхеса, Елиота, Јејтса и Харолда Блума.

Идејом о "песнику-камелеону" који је све и ништа, и у коме се прожимају свеопшта космичка начела и супротности, и о "негативној способности" као духовном чулу, према Белићевим речима, антиципирао је песнике 20. века, поготово Песоу. Преиспитивањем света објеката и жудње, најавио је Рилкеа, утицао је на раног Тенисона, а схватањем поезије као жртве и ритуалног искупљења света подједнако је близак древном паганизму и православном хришћанству. Борхес је за сусрет са Китсовим делом рекао да му је то најзначајније литерарно искуство у животу, а Јејтс га је видео као школарца "који је притиснуо лице на излог посластичарнице", искључен из света. У духу Китсовог повратка у древно, митско време богова, као у живу присутност, Паунд је спевао "Cantos". Нема ниједног значајнијег енглеског песника који није успоставио однос према Китсу, кроз дивљење, поштовање или критику.

Мит о Китсу као крхком песнику осетљиве душе кога су уништили злонамерни, груби критичари, огрешивши се о његову поезију, пласирао је Бајрон. Трагика Китсовог живота лежала је у суровом кастинском уређењу енглеског друштва, коме су били подређени књижевна клима и укус. Био је непризнат као песник, изолован, а ипак је ишао на представе, забаве, вечеринке, изложбе, али не зато што је то модел понашања једног интелектуалца, него зато што није могао поднети постојање у осами, у гризодушју и тескоби. Предвидео је да ће бити велики песник после смрти, ужасавао се књижевних сукоба и афера, презирао је људске слабости попут зависти и сујете, као недостојне песника.

Епитаф на Китсовом гробу на Протестантском гробљу у Риму опомињући је епитаф свих будућих песника: "Овде лежи онај чије је име написано на води".

САМО ЗГОДНЕ ДАМЕ

ЖЕНЕ су за њега биле деца којима "би пре поклонио шећерлему него своје време" и желео је да буде у друштву "само згодних дама, јер би у противном само губио време". У писму Бејлију (18. јула 1818) пише како има ђаволске помисли, злобу и сплин. Тражио је химеру лепоте, типичан романтичарски идеал, и жудео за читаоцима, али је своју вереницу дисквалификовао као неуког читаоца када га је критиковала због идолопоклонства. Говорио је да пише за мушкарце, а маштао је да га читају жене из више класе. Није успео да заснује породицу ни да се професионално оствари, па је поезија постала избор и принуда - пише Белић у предговору књизи.