Отровни ваздух нашег живота

УВЕК ме је мучило то што истина не може да стане у једно срце, у један ум, то што је она некако расцепана. Има је много, разнолика је и разбацана унаоколо по свету. Достојевски је мислио да човечанство зна много више о себи него што је забележено у литератури. И шта је то што радим? Сакупљам свакодневни живот осећања, мисли и речи. Сакупљам живот свог времена. Посвећена сам историји душе, њеној свакодневици, ономе што велика слика историје обично изоставља или презире. Бавим се пропуштеном историјом. Флобер је себе називао људским пером. Рекла бих да сам ја људско уво.

Овим речима је белоруска књижевница и новинарка Светлана Алексијевич објаснила своје дело, за које јој је у четвртак у Концертној дворани у Стокхолму свечано уручена овогодишња Нобелова награда.

У традиционалној беседи уочи уручења највећег књижевног признања, нобеловка је истакла да има три дома: "Белорусију, домовину њеног оца, у којој је проживела цео живот; Украјину, домовину њене мајке, у којој је рођена; и велику руску културу, без које не би могла себе ни да замисли":

- Све су ми изузетно драге, али у данашње време тешко је говорити о љубави... Пропустили смо шансу која нам се указала 1990. Постављало се питање: какву би државу требало да имамо? Снажну или достојну, ону у којој би људи могли да живе пристојно? Изабрали смо оно прво - јаку државу. Још једном живимо у ери моћи. Руси ратују против Украјинаца, своје браће. Отац ми је Белорус, мајка Украјинка. У таквој су ситуацији многи људи.

Говорећи о совјетској ери, Светлана Алексијевич је нагласила да је живела у земљи у којој су их од детињства учили умирању:

- Учили су нас о смрти. Говорили су нам да људска бића постоје зато да би дала све што имају, да сагоре, да се жртвују. Учили су нас да волимо човека с оружјем. Да сам одрасла у другој земљи, не бих могла да идем овим путем. Зло је свирепо, морате бити вакцинисани против њега. Одрасли смо међу џелатима и жртвама. Чак и ако су наши родитељи живели у страху и нису нам све причали, а најчешће нам ништа нису причали, ваздух нашег живота био је отрован. Зло је будно пазило на нас.

Написала је пет књига документарне прозе у којима се бавила Другим светским ратом, чернобиљском катастрофом, совјетским ратом у Авганистану и животом у постсовјетском добу. Својих пет књига она сагледава као једну - о историји једне утопије:

- Пре двадесет година пожелели смо збогом "црвеној империји" Совјета, с клетвама и сузама. Данас на то можемо да гледамо мирније, као на историјски експеримент. Ово је важно, јер расправе о социјализму још нису умрле. Нова генерација је стасала са другачијом сликом света, али велики број младих људи поново чита Маркса и Лењина. У руским градовима отварају се музеји посвећени Стаљину, подижу му нове споменике. "Црвена империја" је нестала, али је "црвени" човек, хомо совјетикус, остао. Он траје.