ЦЕЛОГА живота Бисерка Цвејић помагала је, како нам каже, коме год је могла. Дива светских оперских сцена, која је као несебични професор однеговала читав врт певачких звезда, наставља да дарује: најбољим студентима Факултета музичке уметности наумила је да сваке године додељује плакете, уз симболичан новчани износ.

Београдски вајар Милан Кличковић, осмислио је да на овој рељефној повељи (одливена и обрађена у ливници "Браћа Јеремић"), уз факсимил потписа наше диве, буде и дијамант у пламену. Ватра симболише Бисеркину страст ка певању и музици, а дијамант педагошку упорност, да сваки глас избруси до пунога сјаја, објашњава нам Кличковић у дому наше уметнице на Сењаку.

Расположена и ведра, са шеретском искром у очима, деведесетдвогодишња професорка прича како јој никад ништа није било тешко да учини да би охрабрила стасавање младих талената. Сада је савладала и модерне технологије, да би преко "Скајпа", била у контакту са својим некадашњим студентима расутим широм планете:

- Баш на славу Цвејића, Ђурђицу, мој ученик Жељко Лучић певао је стоту представу у Метрополитену - каже са нескривеним поносом и топлином Бисерка, која је 2006. присуствовала његовом дебитантском наступу свог баритона у њујоршкој оперској кући. Млади баритон је тада певао у Понкијелијевој "Ђоконди", а насловном улогом у том делу, његова професорка је својевремено "затворила" стару и "отворила" обновљену зграду Мета.

Захваљујући "Скајпу" редовно виђа и своју Милену Китић и радује се одрастању њеног сина. У контакту је и са Иреном Зарић и Борисом Трајановим из Скопља, истиче педагошке успехе Снежане Стаменковић у Немачкој... Под њеним будним оком у Београду су Никола Китановски и Софија Пижурица. Прати са пажњом како напредују сви они са којима је радила.

Усхити је, каже, и данас када у неком младом бићу открије тај "дар од Бога". Јер, глас је јединствен инструмент:

- Веома је осетљив и зависи много од емоција певача, а нежан је и здравствено, мора да се пази и негује - уверава нас дива, која напомиње да је имала срећу да живот проведе са медицинским стручњаком за глас, доктором Душаном Цвејићем, који је у Београду формирао фонијатрију. - На Музичкој академији некако нас је "спојио" наш професор Јосип Пријавец. Душан је био и одличан певач, пре мене је добио ангажман у Паризу, али се, ипак, определио за медицину. Рекао ми је: "Ти ћеш бити певач, а ја лекар". Своје певачко знање користио је у медицинске сврхе, а знао је и да запева на стручним конгресима.

Из свог богатог педагошког искуства закључила је, објашњава, да је на путу од талента до врхунских постигнућа, најбитније оно што највише недостаје нашем времену - стрпљење:

- Сви хоће брз успех, а то је, када је певање у питању немогуће - изричита је Бисерка Цвејић. - Ни дете не прохода одмах: прво пузи, па прави несигурне кораке, тек онда трчи. Мора се напредовати корак по корак.

С друге стране, када је у питању соло певање, наш систем музичког образовања (преузет после Другог светског рата из СССР-а), према њеном мишљењу је одавно застарео. Средња музичка школа траје четири године, што је сматра предуго за певаче. Управо је несклад између отегнутог школовања и очекивања прераног успеха, оно где млади најчешће упадају у замку, каже саговорница:

- Увек сам пазила када ми дођу ђаци, шта ћу рећи родитељима и најчешће саветовала да се деца и додатно образују, да стекну још неко знање и звање. Сматрала сам то одговорним, јер бити певач, без обзира на то о каквом се дару ради, је занимање које носи многе ризике.

Када је наилазила на истински даровите, оне чије ће гласове брусити попут дијаманата, и поред узбуђења, успевала је и сама да буде стрпљива. Одлазила би на њихове наступе, такмичења, подстицала их својим коментарима и чекала да се определе за заједнички рад. Жеља да талентима прокрчи пут је ни данас не напушта, па одатле и идеја да награђује најбоље студенте.

* Примадона преко "Скајпа" у контакту са студентима расутим широм планете

Не напушта је ни радозналост, потреба да буде у току са временом, али и актуелностима у својој професији. Иако путује мање него раније, одлази у биоскоп "Синеплекс", да прати директне преносе из великих опеских кућа. Живост са којом то коментарише, као и опаске на нашу свакодневицу, наслућују ону снагу и радост са којом је ова рођена Далматинка, пре скоро седам деценија, из Белгије, без пасоша, као "слепи путник" дошла у Југославију, у Београд... И ту остала.

БИСЕРНА КАРИЈЕРА

У БЕЧКОЈ опери, Метрополитену, Скали у Милану, на сценама у Минхену, Берлину, Барселони, Напуљу, Верони, Москви, Лондону, Токију, Буенос Ајресу...али и матичном, београдском Народном позоришту, Бисерка Цвејић отпевала је 77 мецосопранских улога у 1.800 представа. Делила је сцену са Зинком Кунц, сарађивала са највећим диригентима 20. века - Хербертом фон Карајаном и Куртом Адлером. За педагошки рад, прошле године добила је награду "Доситеј Обрадовић".

МУЗИЧКА СКУЛПТУРА

ВАЈАР Милан Кличковић је нашој великој уметници посветио и своју "Музичку скулптуру". На гала прослави 90. рођендана Бисерке Цвејић, ово дело било је постављено у холу Народног позоришта.

- Средња музичка школа у Руми заинтересована је да се ова скулптура одлије и да у част наше примадоне трајно остане код њих - објашњава Кличковић, напомињући да је Бисерка својевремно редовно посећивала музичка такмичења која су се одржавала у Руми. - Они тренутно траже спонзора, како би ливница "Браћа Јеремић" могла да почне са реализацијом.