СЛАВНИ Ел Греко (1541-1614) није био само врсни сликар, већ је показивао изузетна знања и смисао за архитектуру. Ову, готово непознату страну уметникове личности, открива изложба фотографија Хоакина Берћеса “Ел Греко, аутор олтарских композиција”, која је пре неколико дана отворена у Институту Сервантес у Београду.

- Људи се навикли да гледају Ел Грекове слике, без “пратећих детаља”. Свака репродукција у часописима, новинама, каталозима садржи само слику, а врло ретко, готово никада, оквир или целу композицију - објашњава за “Новости” аутор изложбе, шпански историчар уметности и професор на Универзитету у Валенсији Хоакин Берћес.

Избор од 20 фотографија на најбољи начин илуструје овај неоткривени дар великог мајстора рођеног на Криту као Доменикос Теотокопулос. Ова изложба је већ обишла Њујорк, Мексико, Рим, Напуљ, Атину. До 15. јануара и посетиоци у Београду могу да упознају новог Ел Грека - архитекту!

- Било му је веома важно у каквом раму, али и окружењу стоје његове слике. У атељеу је, са сином Хорхеом Мануелом, радио на дизајну, изради и позлати олтарских композиција и дрвених кипова. Посебну пажњу посвећивао је дубини олтара, сенкама и светлу. Водио је рачуна о сваком детаљу на слици, и изван ње.

Берћес сматра да га овакав, целовит приступ уметности, чини претечом модерног уметника.

НЕ ШТЕДИ СЕ НА КУЛТУРИ Професор Берћес каже да је економска криза погодила све, па тако и уметност. Штеди се где год је то могуће, али никада на штету врхунске уметности. - На срећу, култура је у нашој земљи препозната и углавном заштићена од великих ломова. Централни музеји, попут Прада, и даље бележе велику посећеност, организују величанствене изложбе, ослањају се на донаторе.

- Сам је осмишљавао и постављао сценографију око својих слика, а његове олтарске композиције биле су револуционарне у Шпанији. Налик су онима које је правио Микеланђело у Вићенци и Венецији, али их је Греко маестрално прилагођавао простору.

Као и у сликарству, и овде је Ел Греко изградио задивљујући лични стил који се огледа у наклоности ка украсима од злата.

- Крит је у време његовог рођења био део Млетачке републике, а по доласку у њен центар и уметничку престоницу Венецију на Ел Грека су велики утицај оставили сјај, злато и блештавило на сликама и скулптурама тамошњих уметника - објашњава Берћес.

Своја знања из Италије обогатио је сопственим иновацијама и одликама шпанске архитектуре.

- Упркос очигледним утицајима италијанских мајстора, Греко је развио особени стил, што је нарочито видљиво у његовим олтарским композицијама. Ове слике у шпанским катедралама и црквама, за разлику од италијанских, заузимају централно место и обично се налазе иза решетака. Зато је он, као комплетан уметник, водио рачуна о томе да буду видљиве, разумљиве и упечатљиве и са даљине.

Шта имају заједничко Ел Греко сликар и архитекта?

- На првом месту, оригиналност израза. Његове слике нас увлаче у један свет пун енигма и непознаница, савршено је користио светлост и боје. У познијем периоду ослобађао се свега “сувишног”, стављајући акценат на суштину свог рада - каже Берћес.

И четири века после смрти, по мишљењу Берћеса, Ел Греко и даље има истакнуто место у светској уметности.

- Прошле године је у мадридском музеју Прадо, поводом годишњице, организована величанствена изложба његових радова. Тада смо се уверили да фасцинација његовим ликом и делом не престаје. Ел Греко је током историје посматран на различите начине, хвалили су га, али му и замерали много тога. Ипак, нико није оспоравао величину његовог дела.

Да ли су остале још неке неоткривене тајне великог уметника?

- Немогуће је исцрпети све теме везане за Ел Грека. То је случај свих великих уметника, тако је и са Веласкезом, и са Пикасом. Јер, наш поглед на њихово дело се мења. Није исто гледати слике из перспективе 19, 20. или 21. века. Савремени човек и у најстаријим делима може да пронађе везу са тренутком у којем живи. Јер, уметност и није ништа друго него лични доживљај света - закључује Берћес.