НАРОД га, изненада, опази и као бујица полете вагону, дижући капе увис и кличући" "Живео краљ!". Виђао сам га безброј пута и раније, али сам, инстинктивно, као и ова непрегледна маса, осетио потребу да му се приближим, да га сви у овим најстрашнијим тренуцима у нашој историји уверимо да смо уз њега, да ћемо за њим поћи ма куда било. И да га нећемо оставити него, ако суђено буде, заједно с њим попити чашу до дна.

Ово је, 24. октобра 1915, у царском Крушевцу препуном избеглица, у свом ратном дневнику записао Васа Ешкићевић (1867-1933), једини Србин који је, код њеног професора, чувеног Иље Рјепина, завршио Императорску ликовну академију у Петрограду, одакле је 1914. похитао у Србију, да се отаџбини стави на располагање. Разбацано у неколико искрзаних свесака, ово болно, никада објављено сведочанство српске голготе и славе "Новости" су пронашле у Рукописном одељењу Матице српске.

"'Не бојте се, браћо и децо моја. Бог и правда су на нашој страни и ми ћемо се, ма где били, осветити нашим душманима' - одлучно им је", бележи Ешкићевић, "одговорио стари краљ".

У том тренутку, херојска одбрана Београда је већ била пала, а трупе маршала Аугуста фон Макензена кренуле у продор моравском долином. Намера им је била да са Бугарима који су, истовремено, мучки и без објаве рата на Србију ударили са истока и југа, српску војску опколе и униште на Косову.

А тамо су се, сведочи о томе и Ешкићевићев дневник, кретале непрегледне колоне рањеника, масе избеглих цивила, мноштво жена и деце... Кроз велики збег који ће, у наредна три месеца, проћи и страшну голготу Албаније је, пише он, струјало само једно питање: "Хоће ли истрајати српски витезови који су му бранили одступницу?"

"Били смо надомак Призрена, када су стигле вести да је војвода Степа Степановић код Лебана поразио бугарског генерала Тодорова и сломио леви крак душманских клешта, а руднички лав војвода Живојин Мишић десни - Кевешов и фон Газвицов - у троуглу Саве, Дрине и Западне Мораве", бележи Ешкићевић.

У Душановом царском граду је, наставља он, још тињала нада да ће се наша војска прикупити и консолидовати и, како је предлагао управо војвода Мишић, баш на Косову са непријатељем ући у одлучну битку. Мишићев предлог није прихваћен, а Ешкићевић је, неколико месеци доцније, великом војсковођи рекао да то неприхватање сматра грешком.

"Војвода се на тренутак замисли, па јетко и са горким осмехом рече: 'Шта ћете, кад људи заборављају да државе могу да се униште, али и усправе за 24 сата'", описује Ешкићевић тај разговор.

КЊИЖЕВНИ СТИЛ ЕШКИЋЕВИЋЕВ ратни дневник писан је правим књижевним стилом. Без обзира на то што је сликарство било његова основна преокупација, то не треба да нас чуди. С краја 19. и с почетка 20. века он се, наиме, у новосадским "Бранику" и "Бранковом колу" и цетињској "Лучи" из Русије редовно оглашавао сјајним преводима приповедака Антона Чехова и Ивана Тургењева.

Пут већ завејаних албанских гудура, Ешкићевић је, правцем Ђаковица - Везиров Мост - Љуљ Кула - Скадар, из Призрена кренуо 30. новембра, четири дана после врховне команде. То страшно путовање су, на сваком кораку, означавали глад, патња и смрт. Увек језиво, а понекад и заиста неподношљиво болно.

"Беше са нама и један дечко од својих 12 година, по имену Трајче. Мајка му умрла, оца мобилисали, па кренуо да га тражи. Успут нам, са детињом вером, прича како је читао 'Рожданик' где му пише да ће видети многе земље и градове. Оста нам, изнемогао и смрзнут, надомак Скадра", бележи Ешкићевић.

Са остацима колоне у којој се кретао, он је у Скадар стигао 20. децембра 1915. Одатле је, у фебруару 1916, прешао на Крф, на којем ће, сада већ као службени сликар при штабу I армије, на импресивним платнима попут "Повлачења српске војске преко Албаније", "Долине смрти", "Српске коњице" или "Опела на острву Виду", овековечити низ потресних призора. Наставиће, међутим, да пише и свој дневник у којем ће се, већ у септембру треће ратне године, наћи и потврда пророчанских речи старог краља, изговорених у Крушевцу.

"На Кајмакчалану око четири сата поподне настаде један пакао. Наша III армија га поче засипати тако страшном топовском ватром да је цео био у диму и пламену. У пола седам, придружише јој се и пушке и митраљези, а пола сата доцније наши соколови му, назадрживим бајонетским ударом, освојише и највиши врх", описује он велику победу опорављене српске војске, врло значајну за потоњи тријумфалан повратак у отаџбину.

У српској униформи, Ешкићевић ће остати до последњег дана Великог рата. У њој ће, 9. новембра 1918. умарширати и у тек ослобођени Нови Сад, у којем ће остати да живи. Чак ни тада је, међутим, неће сасвим скинути, напротив. До смрти 1933. Новосађани су, врло често, на варошким улицама могли да сретну његову високу, усправну прилику у ратној униформи, на чијим грудима је, поносно, блистала "Албанска споменица".

Васа Ешкићевић

ИЗУЗЕТАН ОПУС

ЕШКИЋЕВИЋ је рођен у Иригу, а у Петроград је стигао на препоруку руског свештеника Теофана Кардашева, који је његов дар запазио у Народном позоришту у Београду, где је једно време радио као сценограф. Импресиван сликарски опус који је оставио данас је расут по музејима, галеријама и приватним збиркама. Историјска композиција "Забајкалски козаци у манџурским кланцима", са којом је код Рјепина дипломирао у Петрограду, налази се у "Ермитажу", а "Велики четвртак у VI веку у Русији" у московској Третјаковској галерији.

ДОЧЕК НЕМАЦА

НЕ бележи Ешкићевић у свом ратном дневнику само примере храбрости и страдања, он пише и о наличју људског карактера.

"Ја нећу одавде, ми смо социјалисте и остаћемо овде да дочекамо Немце", бележи, тако, речи које му је, 27. октобра 1915. у Крушевцу, упутио тадашњи социјалиста, а поратни вођа југословенских комуниста Филип Филиповић. "Нисам му рекао ништа, само сам га погледао с гађењем и презиром и кренуо даље са изнемоглом војском и напаћеним народом."