ПОСЛЕ краће и тешке болести у Београду је у петак преминуо др Слободан Ж. Марковић, дугогодишњи професор Филолошког факултета у Београду, књижевни историчар, есејиста, антологичар и неуморни културни посленик.

Рођен 1928. у сиромашној сеоској породици у Горњем Мушићу код Ваљева, Марковић је изузетну професионалну каријеру стварао постепено, мукотрпним и истрајним радом, огромном енергијом, вођен љубављу према писаној речи и култури уопше. После Вршца, где је радио као гимназијски професор, неколико деценија као универзитетски професор, поучавао је студенте југословенској књижевности, највише предавајући дечју и македонску књижевност. Захваљујући његовим часовима, који су се пратили нетремице, многи су пошли његовим трагом и израсли у истакнуте књижевне зналце. Његово научно дело обухвата више од 600 студија и расправа, као и књиге "Записи о књижевности за децу", "Књижевни покрети и токови између два светска рата", монографије о Лази Лазаревићу, Милану Ракићу, Бранку Ћопићу, Исидори Секулић, Јовану Поповићу, Десанки Максимовић, као и надалеко чувене антологије српских прича за децу, српских поема за децу, "Ђаку прваку", "Ко је бољи јунак", а аутор је и веома занимљивог путописа "Професор у Пекинг - професор из Пекинга".

Где год је требало нешто покренути, основати, подржати и одржати, Слободан Ж. Марковић је био међу првима. С подједнаким умећем и страшћу водио је Међународни славистички центар Србије, КПЗ Србије, часописе "Књижевност и језик" и "Детињство", био један од оснивача Вукове задужбине, Задужбине Десанке Максимовић, стизао и да предаје на универзитетима у Гетингему, Пекингу, Нишу и Приштини. Добитник је више награда и признања.