Силе које ломе љубав

ИСТРАЖУЈУЋИ интимне светове породичног живота и родитељства у сусрету са искушењима свакодневице, Роман Симић (1972) је саставио књигу прича “Нахрани ме”, коју је код нас објавио “Архипелаг”, а која је у Хрватској 2008. добила награду “Киклоп” за најбоље прозно дело године. Један од најзначајнијих савремених хрватских приповедача истовремено открива и велике ломове друштвених и историјских процеса и њихове последице у унутрашњим, емотивним световима својих јунака.

- Центар интереса ове књиге је у неком од облика родитељства. Централна тема свих прича је дете, и родитељски однос, било да је приповедач нечије дете или нечији родитељ, а често и једно и друго. Оно што се кроз тих 11 прича да разазнати није некаква идеална слика односа који испуњава само љубављу или спокојем или срећом, или нешто слично. Покушао сам да уз оне лепе, захватим и неке друге сегменте родитељства, нешто што разара човека, нешто што га пуни сумњом и несрећом - каже, за “Новости” Симић.

Јунаци су и мајке и очеви?

- Могу бити самохране мајке, жене које нису желеле постати мајкама, могу бити очеви који не знају зашто им деца пате, зашто им туку децу која су већ одрасла. Људи који размишљају о себи као нечијој деци и о себи као нечијим родитељима. Али, све је увек уклопљено у друштво, у везе, односе. Дакле, говорећи о тим односима, мене занима и брак и љубавнички однос, занима ме и политика. Све те силе делују на нас и чине нас онаквима какви јесмо.

Како се данас носимо са проблемима родитељства?

- Васпитање је обележено разним идеологијама и често и за децу и за родитеље постаје нека врста маске, или нека врста штита која им онемогућава да воде властити живот. Бавећи се васпитањем деце, људи често мисле да их то поштеђује обавезе да раде на себи. Са неким људима сте блиски, можете навијати за исте или различите клубове и опције, али ће вам замерити ако у парку кажете нешто о васпитању што се неће баш поклопити са њиховим ставовима. Лакше ће вам опростити крупне ствари него ако им кажете како треба да васпитају своје дете.

Успева ли савремени човек да пронађе и сачува љубав и мир, да се одбрани од свакодневице?

- Не знам никога ко је постигао мир, а познајем много оних који се труде. Мени је љубав кључна, то је центар свега, али љубав о којој пишем никад није цела, она је увек негде начета, увек је негде неки лом у њој. Ако говоримо о постизању мира, онда је то труд да бисмо дошли до те љубави.

Кажете на једном месту да је све што живимо одређено прошлошћу. Како она утиче на земље бивше Југославије и вашу генерацију?

- Мислим да утиче на доста начина. Прозу у Хрватској веома много је одредила кроз деведесете и почетак двехиљадитих. Све се мање чита историја нашег друштва, ипак, тешко би било порећи да је присутна. Чини ми се да је слично у целој нашој регији. Мислим да је то реално и да прошлошћу не треба бити опседнут и не треба је избегавати. Требало би да нам уђе на врата да нам не би улазила кроз прозор или димњак.

Како да стигнемо до помирења?

- Напросто, свако од нас би требало да направи свој пут, да одради своје, и то је најздравији начин. Заиста верујем у то да у себе треба гледати, размишљати и писати - и ствари ће се догодити. Не знам кад, али никакав експрес, никакав чудотворни ћилим или некакав тобоган нас неће нигде довести док треснеш дланом о длан.