Кратка прича са оног света

КАФАНА маршала Гијома Брина, преко пута бивше поште у којој смо сви некада плаћали телефонски рачун. На столу, "Књижевне новине". Отишли су Јелка Ређеп, Гинтер Грас, Томас Транстремер. Пролазимо и ми. Живимо у време у ком су улице гелерије, ексцентричност сасвим нормална појава, а дан изузетна прича. Те наше интимне приповетке, по ритму срца и такту колања трамваја на версајским вратима Париза, редовно исписује Властимир Станисављевић Шаркаменац, трагајући за оним нормалним током ствари у наопако време и зао час.

Рођен је у раскораку своје мајке, између Салаша и Шаркамена у Неготинској Крајини, и меха оца народног хармоникаша, Боре, који је био Шаркаменац, као што је Мија био Крњевац, а Живота Ваљевац. Учитељ по позиву, иако магистар архитектуре што никада није применио у пракси, у Париз је дошао пре неких тридесет година.

Кад је добро погледао на сва четири ока и коначно до краја распаковао кофер пун успомена, схватио је да су му се утисци разишли и избледили, да је кофер празан, а да је само носталгија наставила пут. Отворио је онда свеску, већ је имао оловку, и уписао своју прву књигу, "Грачаница после хиљаду година". Било је то двехиљадите. Ушао је тад већ у шездесету. Пре неколико дана објавио је јубиларни, тридесети наслов. Прочиташ ли један, сигурно ћеш и све остале.

Читаву библиотеку ненаписаних књига носи у глави, само је питање када ће да их преметне. Многе се боре у њему у истом тренутку. Ономад је у Србију кренуо са шест рукописа одједном. Писао је о краљу Петру, првој љубави и Јовану Дучићу. Открио нови датум смрти Леонарда да Винчија, помоћу скривене стрелице на зиду капеле с два крака, од којих један показује ка гробу, а други ка крсту, претварајући јединицу у четворку, и о томе књигу написао. Леонардо је, тако, из ината, надживео самог себе за добрих тридесет година, али и Франсоа Првог, француског краља и мецену, који му је отео Мона Лизу.

И Власти се догодило нешто слично. Побркао је датум одласка на онај свет. Већ је био тамо, али се вратио. Дан уочи Бадње вечери, пре пет година, преживео је клиничку смрт. Без икакве опомене. Девет дана био је ни на небу ни на земљи. Заледили су га, скинули му животну температуру. Нека хемија је, ипак, радила. У тангенцијалној равнини, ходао је по танкој нити, једном ногом с ове, другом с оне стране. Кад згазиш с обе ноге, повратка више нема. Тамо је моћ да учиниш све, да те испале из топа, да разговараш са свевишњим, можеш да летиш, да смрвиш аутомобил у шаци. Једино гласови намере не пролазе.

Кад се после вратио међу нас, схватио је да човек живи више кратких живота одједном и пожурио да их, пишући, у другој младости, повезује међу собом.n

НАГРАДЕ

Награђивали су га у Франкфурту, Дортмунду, Београду, Неготину, Параћину и Паризу, уврстили га у електронске лексиконе, зборнике Свилајнца и Торонта, аранђеловачки фонд, шведску редакцију прозе, темишварску хрестоматију и руску антологију српског песништва.