БЕОГРАДСКИ сликар Немања Мате Ђорђевић је очити пример уметника који живи у потпуном сагласју са својим временом, у коме, и време, и уметник, остављају неизбрисиве печате једно другом. Пре годину дана је пошао вековним путем српског сликарског усуда, који неизоставно води преко мостова на Сени, а ових дана је, у конкуренцији 123 кандидата, добио високу другу награду за цртеж Француске академије лепих уметности. То му је, у последњих неколико година, друго велико признање ове институције која му је 2012. доделила награду за подстрек сликарству.

- Награда ми значи због односа Академије која традиционално држи до цртежа. Нема ту претеране филозофије. Лепо је што у галерији Француске академије сад стоје и моји радови. Постоји, због тога, мала, интимна срећа, која не траје дуго. Човека то после пусти, он се отопи као лед, и настави да ради тамо где је стао - каже Мате Ђорђевић за “Новости”.

* Колико, и да ли, ово признање, ипак, мења однос уметника према његовом стваралаштву, у смислу вредновања и потврде сопственог рада, сигурности да је на правом путу?

- Радим из дубоке сумње. Моје унутрашње трење је такво, да тешко могу да стекнем идеју о задовољству оним што сам постигао. И пре ове награде сам осећао тескобу. Не могу да кажем да ме сада мање тишти. Немам механички приступ сликарству. Оно за мене представља стално копање и борбу. Не верујем у сликарство које може да се изрецитује као азбука. Зато ми је битно да постоји вечита сумња која ме одржава у раду.

* У шта се данас све може сумњати?

- Сумњам чак и у то да ли стојим на ногама, иако сам тип с ногама на земљи! Сумњам у то да ли ишта има смисла, као сваки човек данас. А сликарство ту дође као посебна патина на животну сумњу. Јер, сликарство, у крајњем случају, и јесте испостава оних ствари које се дешавају на кожи.

* Колико на вашим сликама има унутрашње матрице, а колико одраза друштва у коме живимо?

- Сликарство је преписивање унутрашњег стања у спољни свет. Све оно што се у сликарству налази, парафраза је унутрашње деформисаности и перутања. На крају се добије слика друштва. Осећања немају никакав смисао, ако не прођу кроз сито разума, да би се осећај дефинисао.

ТРАМПА Истовремено с наградом Француске академије, у околностима озбиљних искушења кроз која пролази савремени свет, готово једнако похвално звучи одлука чувеног париског колекционара и продавца сликарског материјала Филипа Марена да Немањи Мати Ђорђевићу остави отворен рачун за снабдевање, очекујући његову слику. Пут некада уобичајен, а сада врло јединствен, у данашње време у ком је све теже пробијати се.

* Нисте, ипак, романтичар?

- У основном функционисању сам само обичан, нормалан тип. Нисам претерано екстравагантна личност. Али, моје сликарство, можда, креће ка томе. То је тај унутрашњи сукоб.

* У том сукобљавању, унутар неке врсте фигуративне апстракције из сфере психолошког постнадреализма, често се помаљају аутопортрети?

- Моје сликарство се бави унутрашњом разградњом. Не може да упадне у домен стилова. Стилови су прошли. Ово је сликарство четке. Серија са бактеријама и паразитима је настала тако што сам друге на тај начин осећао, па сам то морао и да искажем. Фаза са заморцима је започела на картону нађеном на улици. То је биће које виси, у фронцлама. Нико не зна ни откуд оно ту, ни како је дошло, ни шта му се десило. А очигледно му се нешто десило. Остаје као чинилац. Касније се испоставило да су то били аутопортрети. Зато што сам се, пролазећи кроз разна животна искуства, осећао као заморац. Једна од слика из те серије носи назив “Усамљеник”. То су моје прве слике настале у Паризу.

* Самоћа, дакле, као париска прича?

- Човек може да буде усамљен и на Северном полу, па зашто не би и у Паризу!

* Париз је, ипак, и даље могућ?

- Пролази прва година мог боравка у овом граду. Када бих се вратио у детаље дневничким распоредом, деловало би немогуће. Дошао сам као да сам упао у рупу. Све се веома турбулентно дешавало. Позвао ме је Владимир Величковић да ме пита да ли сам заинтересован за студио Француске академије у Сликарском граду у Паризу. Имао сам два дана да одлучим. Био сам пошао до трафике, са сто динара у џепу, када ми је зазвонио телефон. Тако је све почело. Од тада се сналазим.

* Некада би сликаре, када су долазили у Париз, салетали галеристи и колекционари. Сада је то обратно. Чини ли се данас младом уметнику Париз освојивим?

ЦРТЕЖ * У којој сте сада фази?
- Преселио сам се у нови атеље. Дуго сам се борио с великим форматима, сада ћу се вратити цртању које сам мало запоставио, иако сам добио награду. Трају техничке припреме. Наставићу да се бавим оним што ме стално интересује, видећу где ће ме то одвести.

- Никада нисам превише очекивао од сликарства. Шта значи боља или гора ситуација? Гледајући кроз историју, за сликарство никада нису биле добре прилике. Свет се, међутим, данас, дефинитивно заситио сам себе. У томе је, можда, разлика. Сликарство говори о том запушењу и колапсу.

* Колико се можемо ослонити на уметност, да се избори за човеков опстанак у овим тешким временима?

- Либерални капитализам захтева од људи да буду сурови, хладни и бездушни идиоти. Али, човек може да буде и користан идиот. Или магна идиот. Онај ког интересује само једна ствар и коју ради најбоље на свету.


ДЕКОРАЦИЈА

* Треба ли слику у потпуности ослободити декоративног тега?

- Колико год се уметник трудио да не буде декоративна, она увек постане део ентеријера. На одређени начин, она и служи да се попуни зид. Дубља промишљања о сликарству попуњавају и простор унутар човековог бића. Слика је облик дисања. Може да зри јако дуго. Тај процес се ушива у слику. Њен одраз и значај су другоме на крају увек различити. Сликарство мора да се провуче кроз туђе очи. Без присуства приче, слика би била само објекат. Са причом добија метафизичку ширину и простор по ком се креће, да би, на крају, обрадовала зид.