СРПСКИ средњовековни владари за многе су симболи јаке и моћне српске државе. Величамо их, али само речима. Питање шта је са њиховим гробовима, да ли су истражени или нису, да ли су сачувани или нису, отвара Пандорину кутију. Однос наших стручњака, па и саме државе, према земним остацима великана из прошлости често је био суров. Њихове кости трулиле су у картонским кутијама или су завршиле у заједничким јамама. Због тога су и поред савремених метода, стручњацима везане руке за озбиљно истраживање.

Када открију гробове својих великана, друге државе их сахрањују уз највеће почасти. Код нас, и када се то поузданом ДНК анализом утврди, као у случају у народу омиљеног деспота Стефана Лазаревића у Манасији, све прође у тишини. Као да своју славну прошлост желимо да сакријемо.

- Питање места где су сахрањивани српски владари и чланови њихових породица представља велики проблем. Током археолошких и конзерваторских истраживања, од шездесетих година до данас, често су уништавани комплетни подаци - каже археолог др Марко Поповић, за “Новости”.

Поповић је на недавно одржаној националној конференцији византолога отворио питање владарских сахрана у Студеници. У гробници ктитора Стефана Немање, претпоставља наш саговорник, био је сахрањен кнез Вукан. Са супротне стране, у Богородичиној цркви, налази се још један гроб за који су истраживачи рекли да је у њему неки калуђер. Поповић, међутим, каже да је ту сахрањен краљ Радослав, наследник Стефана Првовенчаног.

- Археолошка истраживања гробова у цркви у Студеници обављена су 1985. Том

приликом сви гробови су истражени, али документација о томе не постоји - открива Поповић. - О току радова и открићима до којих се дошло, осим неколико фотографија, нема друге документације. Над костима у пронађем гробовима обављене су само антрополошке анализе. Изостало је, такође, публиковање археолошке фактографије, са образложеним закључцима истраживача. Располажемо само неким узгред саопштеним подацима, неутемељеним закључцима и површним археолошким запажањима.

У недостатку података из теренске документације, Поповић је детаљно анализирао фотографије ради утврђивања међусобног односа гробова. И сам признаје да реконструкцију простора где су се обављале сахране у западном травеју и унутрашњој припрати Богородичине цркве треба прихватити са дозом резерве.

- Позне године Немањиног живота - монашење, боравак и смрт у Хиландару нису се могле предвидети у време грађења Студенице и припреме ктиторског гроба. Даљу функцију одредили су догађаји везани за пренос његовог тела у Студеницу 1207. Пренос и сахрана Немањиних моштију у ктиторски гроб обезбедили су Студеници велики углед и статус сакралног седишта првог ранга - прича Поповић. - Али, то није значило претварање Студенице у породични маузолеј.

Поповић претпоставља да су право на сахрану уз гроб ктитора имали само они његови најближи потомци који су учествовали у грађењу, доградњи и украшавању храма. У Богородичиној цркви привремено је сахрањен Стефан Првовенчани, пре него што је пренет у Жичу. Његови животописци су то описали: “са светим Симеоном, оцем његовим”, односно “близу светог Симеона, оца његова”.

РУКА СВЕТОГ САВЕ - Морамо бити спремни да признамо где смо као истраживачи погрешили, шта смо упропастили или уништили - каже Поповић. - Скелети косовских јунака браће Мусића, сестрића кнеза Лазара, бачени су у јаме, а место на коме су пронађени је необележено. У Милешеви је откривен гроб краља Владислава и узорно истражен. Његове кости су дуго стајале у картонској кутији у конаку, све док их Филарет није пребацио у саркофаг. То је урађено без државне помпе, мада је реч о великом владару. У Милешеви је и рука Светог Саве. СПЦ то не признаје, јер сматра да је Свети Сава спаљен цео. ДНК анализа би показала ко је у праву.

- На основу тога сви досадашњи истраживачи сматрали су да се гроб краља Стефана Првовенчаног, у коме је почивао пуне две године, налазио уз северни зид западног травеја, на месту где се сада налазе остаци саркофага. Међутим, археолошка истраживања су показала да ту нема никаквих трагова гробне конструкције, нити укопа. Пошто су Немањине мироточиве мошти положене у саркофаг, подземна гробница у којој је био остала је неупотребљена. Била је идеална за Стефанову привремену сахрану - говори Поповић.

Гробница је поново остала празна после преноса Стефанових моштију у Жичу.

- Поновна сахрана у испражњени гроб није била неуобичајена, па постоје добри разлози за претпоставку да би земни остаци који су 1985. откривени у овој гробници могли да се припишу кнезу Вукану - сматра Поповић. - Томе у прилог говори познати, додуше познији “Троношки родослов”, у коме стоји да је Вукан сахрањен у “лаври Студенице при самом гробу оца свог Симеона”. Осим најближег сродства, такво гледиште могле би да поткрепе Вуканове неспорне ктиторске заслуге за Студеницу.

Наш саговорник претпоставља да је у гробу у северном делу западног травеја сахрањен краљ Стефан Радослав. Познато је да је после свргавања са престола, Радослав живот завршио у Студеници као монах Јован, а архиепископ Данило Други је то описао “тело његово би положено у дому Свете Богородице, у месту званом Студеница, а тамо лежи и до данас”...

- Место сахране указује да је реч о изузетно значајној личности. Она је стекла право на гроб у делу храма резервисаном за ктитора и његове најближе сроднике. Али, слободно укопан покојник, без икакве гробне конструкције, говори о веома скромној сахрани. Зато се и претпостављало да је ту сахрањен неки монах. Ранија мишљења да је бивши краљ Радослав сахрањен у припрати, археолошка истраживања нису потврдила. Скромна гробна рака без зидане конструкције одговарала би монашкој сахрани бившег краља. Али, да би се потврдили или оспорили ови археолошки закључци о владарским сахранама у Студеници, било би неопходно да се изврше ДНК анализе земних остатака. Наравно, уколико се открије где се они сада налазе - закључује Поповић.