Изложбом обележене две деценије од смрти Раденка Мишевића: Облици и боје судбине

“УМЕТНОСТ ми омогућује једну врсту идеалног контакта са светом, стално обнавља, модификује и остварује моје присуство у том свету и света у мени. Све што посматрам чини ми се да носи свој облик, боју и остале визуелне карактеристике као неку неизбежну незаменљиву судбину. Ја примам са великим пијететом ту судбину.”

На ту судбину одражену у облику и боји, коју је на своја платна пренео Раденко Мишевић (1920-1995) ликовни стваралац, филмски редитељ, писац, професор и вишегодишњи декан београдског Факултета ликовних уметности, подсећа и недавно отворена изложба у Кући краља Петра, на Сењаку где је уметник провео највећи део свог креативног живота. Поставку којом се обележавају две деценије од његове смрти чине дела из породичне збирке.

- На сликама Раденка Мишевића доминира осећање усамљености, отуђења, носталгије - сматра историчар уметности Лидија Јакшић, кустос изложбе. - Нескривена је уметникова потреба да у делу изнесе интимне, емотивне набоје, свој доживљај пролазности времена у представљању судбине ствари и појава из окружења.

Дела овог класика послератне југословенске ликовне сцене налазе се у београдском Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеја града Београда, као и у другим значајним институцијама у Србији и бившим републикама СФРЈ, али и галеријама и музејима у иностранству. Током живота имао је око 40 самосталних и 150 заједничких изложби.

Уз велики стваралачки елан и знатижељу (поред сликарства опробао се и у цртежу, графици, мозаику, интарзији), педагошки ентузијазам (био је професор у Београду и Сарајеву, основао београдску Школу за дизајн и Галерију ФЛУ), красила га је и свестраност. Бавио се новинарством, позоришном и филмском сценографијом, режирао филмове (краткометражно дело “Ова кућа богата” донело му је и међународно признање), дизајнирао и илустровао књиге, али их и писао. Његов пријатељ и колега Стојан Ћелић запазио је управо ову његову везаност за писану реч:

“Склоност ка литератури коју Мишевић никада није порекао једна је од битних одредница његовог сликарског дела и он сам вероватно тешко препознаје у којој се сфери јавила идеја коју остварује. Литература у Мишевићевом сликарству може се посредно довести у везу, иако се тиме све не објашњава, са прозама Петра Кочића, Светозара Ћоровића, Хамза Хуме, Исака Самоковлије, а посебно Иве Андрића... По много чему Мишевићева духовна узнемиреност и поред повремених излива страсти, блиска је духовној узнемирености Иве Андрића: затвара се у ћутање и медитације, исказујући тако крајњу истанчаност осећања.”

Мотив са Акропоља, уље на платну

Рођен је у Рогатици 1920. У очевој столарској радионици је, како наводи Ћелић, још у раној младости пратио како рука обрађује и негује предмете. У родном месту стекао је основно образовање, а средњу техничку школу, архитектонски одсек, завршио је у Сарајеву. Сликарство је завршио на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Мила Милуновића, код кога је касније био сарадник и у Државној мајсторској радионици сликара. Милуновићев утицај на његово уметничког сазревање сматра се пресудним, а са својим професором делио је страст за расветљавањем смисла и циљева сликарства.

У Сарајево одлази 1953. године, по позиву да ради Музеј Гаврила Принципа, где остаје девет година. Кратко време провео је и у атељеу Андре Лота у Паризу. У чувену радионицу у улици Одеса, из које су изашли многи наши угледни предратни сликари, почео је да навраћа после обиласка значајних музеја и галерија, јер није имао други простор у коме би радио у француској престоници. Одлазио је и на студијска путовања по Италији, где је изучавао фреске и мозаике, а посебно су га привлачили Помпеји. Један је од оснивача групе “Самостални” са којом је излагао у Београду, Љубљани и Марибору. Био је и међу оснивачима Удружења ликовних уметника БиХ и у два мандата био је његов председник.

Сликао је, како истиче Лидија Јакшић, пределе (београдску периферију, медитеранске градове, босанске амбијенте), мртве природе, ентеријере, портрете, а посебно је препознатљив као сликар урбаног пејзажа. Људски лик је, ипак, сматрао највећим позориштем, а у позоришту био сценограф за “Развојни пут Боре Шнајдера” и “Смртоносну мотористику” Александра Поповића. Представе људи на његовим сликама, сматрају многи, као да су у дослуху са ликовима из Поповићевих драма.

“Мишевићеви пролазници, путници, радници, пријатељи по пореклу или случају, чувари напуштених градилишта и поља, кафански кибицери, занатлије, живе свој суморни живот у муци, у некој врсти ужасавајуће безгласности,” забележио је Сојан Ћелић.

УМЕТНИЧКА ПОРОДИЦА

НА отварању, уз клавирску пратњу Раде Пећанац наступила је сликарева ћерка Јелена Мишевић Вилке, виолиниста Фрајбуршке филхармоније, а у Кући краља Петра, током изложбе, клавирску радионицу држала је његова супруга Миленка, угледни музички педагог. И ћерка Мирна, која живи у Канади, музички је уметник- виолончелисткиња.

- Наши родитељи су нам својим посвећеним радом били велики узор - каже за “Новости” Јелена Мишевић Вилке. - За оца то никада није био посао, већ страст и љубав. Стварао је до крајњих граница исцрпљености, уз велику дисциплину. Устајао је у пет ујутру да би ухватио право светло и сликао. Стваралачка атмосфера стално је била присутна у кући, уметнички разговори о стилу, укусу, изражавању били су свакоднева тема. Током периода студирања нарочито сам од оца много тога научила и добила крила.